МИЛАН СТАНКОВИЋ: ТИШИНА ПОСЛЕ СМЕХА

 ТИШИНА ПОСЛЕ СМЕХА

Често се каже да живимо у времену које је златни рудник за сатиричаре и хумористе – доба у којем апсурд не мораш да измишљаш, већ само да га пажљиво препишеш из стварности. Ипак, управо у таквом свету, где смех постаје одбрамбени рефлекс, а не радост, вреди се запитати: шта је заправо хумор, и где престаје његова лековита моћ? Да ли је иронија начин да опстанемо у бесмислу или само последњи облик вере да смисао ипак постоји?

Хумор би могао бити последња одбрана пре ћутања. Кад више не можеш да верујеш у људску топлину, а још увек не желиш да огрезнеш у горчини, окрећеш се иронији. То је елегантнији начин да преживиш разочарање.

Иронија је, заправо, софистицирана форма туге. Кад се насмејеш ономе што би те раније сломило, то не значи да ти је лакше — него да си прихватио пораз без драме. Хумор је начин да задржиш достојанство у свету који те не узима озбиљно. То је тихо оружје људи који више немају илузије, али још увек имају укус.

Сатира је најдаљи облик те одбране — она настаје кад појединац више не види смисао у покушају да се свет разуме, па га расклапа, изврће, пародира. То је интелигентан облик беса. Уместо да пуцаш, пишеш. Уместо да плачеш, саркастично се смејеш.

Али ако се загледаш испод ироније, испод те хладне духовитости, увек се види исти корен: повређени идеализам. Хумор је доказ да си некада веровао, да си некада желео нешто искрено, а сад више не можеш — па бар да се смејеш.

Да се очај преведе у естетику

У томе је суштинска иронија ироније: она не настаје из цинизма, него из некадашње вере у смисао, у људе, у љубав, у достојанство. Само онај ко је био разочаран има потребу да се шали на рачун света. Ко никада није веровао, нема шта да изгуби, па нема ни потребу за духовитошћу. Хумор је, дакле, префињена рана, начин да се бол претвори у форму, да се очај преведе у естетику.

Иронија је тренутак кад туга проговори интелигенцијом. Када више не желиш да се жалиш, већ да посматраш, да разумеш. У иронији постоји дистанца, али не и хладноћа — то је начин да се преживи, а да се не отупи. Зато су иронични људи често најосетљивији: научили су да бол прикрију духовитошћу, да га преобликују у реченицу, гест, поглед.

Сатира је, пак, зрелија фаза истог процеса — она јесте реакција на лични бол, али више од тога, она је покушај да се друштвени бес естетски каналише. Кад човек схвати да појединачно разочарање има колективни узрок, његов хумор постаје политички, морални, филозофски. Сатира је сведочанство да разум још увек није капитулирао. Она је доказ да је духовност јача од глупости, и да се човек може борити против понижења — смехом који разоткрива.

Повратак еластичности духа

Бергсон је у свом „Есеју о смеху“ рекао да се човек смеје тамо где живот постаје механичан, где дух застане, а покрет остане без душе. Смех је, по њему, реакција живог на укоченост — покушај живота да поврати еластичност тамо где је дух отврднуо. Ми се смејемо ономе што је изгубило топлину, јер кроз смех покушавамо да је вратимо. Отудa хумор није пуко исмевање, већ витални инстинкт — духовна гимнастика којом бранимо покрет против крутoсти, живот против аутоматизма.

У том смислу, иронија је знак да дух још увек дише, да се опире претварању човека у марионету навика, норми и фраза. Кад се смејемо свету, ми заправо тестирамо његову покретљивост: проверавамо да ли је још жив или се већ претворио у механичку представу. Смех је, по Бергсону, ненасилан коректив, позив на буђење. Он разоткрива где је човек престао да буде слободан, где је дух постао навика, а живот — пародија самог себе.

Ниче би рекао да су хумор и иронија израз воље за моћ над самим собом — способност да признаш слабост и ипак је преобликујеш у снагу. Чехов би додао да је управо кроз суптилну иронију могуће преживети свакодневну трагедију живота и да човек, смејући се сопственој немоћи, заправо открива најдубљу људску аутентичност. Монтeњ би нас подсетио да крозрефлексију о сопственим слабостима, кроз тихи смех над собом, стичемо мудрост — и да ниједан човек није слабији због тога што је способан да осећа, да разуме и да се шали.

Али постоји и граница, тренутак кад се ни иронија више не може одржати. Кад схватиш да су и шала и горчина само два лица исте немоћи. Тада наступа тишина — али она, уместо пораза, нуди нови облик достојанства. Кад више не мораш да се браниш ни духовитошћу, ни сарказмом, ни сатиричним увидима. Кад напокон можеш да посматраш свет без потребе да му узвратиш.

Слобода почиње у тишини

Хумор је, дакле, прелазни облик између бола и мира. Иронија је траг интелигенције која се не предаје, а сатира покушај да се смисао поново пронађе у апсурду. Али најдубљи мир долази тек када се осмех угаси сам од себе, без горчине. Кад више не мораш да се смејеш свету, јер сисхватио да те његов бесмисао више не дотиче.

У тој тишини остаје чист осећај сопствене снаге: ти више не желиш да освојиш или импресионираш, већ да останеш веран себи, да више не пристајеш на деградацију. Хумор, иронија и сатира, који су били одбрана од света, постају доказ да свет, без твоје реакције, више не управља твојим достојанством.

И управо у тој тишини почиње истинска слобода. Када више не зависиш од туђег признања, од туђе пажње или љубави; када не тражиш потврду кроз блискост коју ти други никада неће дати. Слобода, међутим, тада не значи одсуство света или људи, већ одсуство потребе да свет утиче на твоју унутрашњу вредност. Тада се осећа мир, и то активан: избор да се буде веран себи, избор да се више не трпи понижење, избор да се сопствена снага не дели на награде које други додељују. У тој тишини, и хумор и иронија и сатира постају непотребни — али ипак као вечни, неопходни и аутентични траг човека који је научио да остане свој.

Милан Станковић

Podeli sa prijateljima :

Facebook Google+ Twitter

Slični sadržaji :