POLITIČKI MAZOHIZAM
Politički mazohizam jeste izopačenost političara kod koga su politički život i
opštenje uopšte skopčani sa trpljenjem psihičkih i fizičkih poniženja i bolova
od političkog vođe, bilo kod heteroseksualnih ili homoseksualnih političara.
Mazohističke osobe koje su ušle u politiku po pravilu odlikuju se
senzitivnošću, često osetljivošću, katkad kolebljivošću, servinošću,
potčinjavanjem, poslušnošću, trpeljivošću i tome slično.
Suštinsko u političkom mazohizmu je, na prvom mestu i u većini slučajeva, zadovoljstvo pri trpljenju
fizičkih bolova. Psihički mazohista nalazi zadovoljstvo kad ga vređaju, klevetaju, zastrašuju, užasavaju,
gade, kad se ponižava u političkom radu, kod političkog vođe može da služi kao
pas ili konj i tako dalje, da mu se u političkom životu podvlasti, da dozvoli ograničavanje svoje
slobode. Politički mazohist nalazi zadovoljstvo i kad ga politički vođa šamara, jaši, gazi ili prlja mokraćom. Takođe postoje i
raznovrsni načini samomučenja. Politička koalicija je moguća samo kada je jedan
političar sadist a drugi mazohist.
Navodimo slučaj mazohističkog samomučenja u samim vrhovima vlasti. Kada je poljski kralj Jan Sobjeski porazio kod
Beča velikog vezira Kara Mustafu i tako oslobodio Beč od turske opsade, došlo
je do svečanog
susreta između njega i habsburškog cara Leopolda. Palatin (vicekralj) Poljske
pao je tada ničice pred cara i pokušao da mu poljubi čizme, ali je to tako
razbesnilo Sobjeskog da je nasrnuo na palatina, silom ga digao na noge i
doviknuo mu: „Palatin! Point de bassesse!“
Reč
bassesse ima mnogo značenja – pa može značiti niskost, vulgarnost, podložnost, prostotu, sluganstvo,
podmuklost ili, pak, može označavati kakav niski, ružni, nedostojni ili
podmukli čin. Međutim, reč kojom ćemo najvernije prevesti ono što je zapravo
hteo reći Jan Sobjeski jeste – servilnost.
Servilnost potiče od latinske reči
servus, koja znači sluga. U zemljama Zapadne Evrope bilo je malo gospodara koji su tražili od
svojih slugu ili onih što su im bili podređeni
da im ljube ili ližu čizme. Ni snažan vetar demoktatije nije uspeo da uništi
servilnost sve do danas, ali je ona samo preobičena u drugu odeću i bez zahteva
vlastodržaca da im podređeni ljube ili ližu čizmu.
Poprimio je moderne oblike čak i u zemljama Zapadne Evrope.
Servilnost,
ulizivanje, poltronstvo, samoponižavanje pred moćnicima – sve su to pojave koje
postoje vekovima, a sve su pre negoli neobične i retke. Tu zapravo glupost radi
na dva razboja: kao glupost vladara i kao glupost njihovih podanika sve do
danas. Možda je baš servilnost, kao poseban vid političkog mazohizma prekidala
divan san o svetskom miru koji se dosad nije ostvario.
Živojin Denčić
0 коментара:
Постави коментар