Izbori naši nasušni
Srbija je u iščekivanju izbora. Ne zna se tačno datum održavanja izbora, ali da će biti, ne treba sumnjati. Izbori nisu raspisani. Oni su najavljeni! Ono što je osobenost u Srbiji predstavlja činjenica da se raspisuju izbori iako Vlada ima stabilnu podršku u Skupštini. Nema protesta na ulicama, nema tihog bojkota stanovništva; to je ono kad narod ne plaća porez, struju, vodu i ostale komunalne troškove, kad ljudi ne obavljaju poslove za koje su plaćeni i slično.
Doduše, nije baš da nema takvih negativnih pojava u našem društvu. To da se ne plaćaju obaveze, krediti, da se ne radi na radnom mestu. Međutim, to su samo sporadične pojave i vezuju se za procentualno mali deo naroda. Samo za one koji ne mogu da se snađu u klimi opšteg napretka, tranzicije, reformi i puta ka evro-atlantskim integracijama!
Premijer je obećao izbore. Uveliko se dogovaraju izborne koalicije. Zašto izbore nagoveštava premijer, a ne predsednik države, nije jasno. Vlada nije podnela ostavku. Nije joj izglasano nepoverenje u Skupštini. Opšte uverenje je da Vlada radi odlično i na polzu naroda. I zbog čega izbori u takvim okolnostima?
Tim koji pobeđuje, ne menja se. Vidimo po vaterpolistima Srbije. Godinama pobeđuju na svim takmičenjima na kojima učestvuju. I, naravno, selektor vaterpolo reprezentacije, njihov premijer, ne menja sastav. Ne eksperimentiše, ne sluša savete stranih trenera, koji bi kao bajagi bili dobronamerni. Čovek radi po svome. Stručan, sposoban, hrabar, i veoma skroman i uljudan. Nikoga ne vređa, ne busa se u grudi i pored svih uspeha koje je ostvario. Protivnike uvažava. Ne doživljava ih kao neprijatelje, ne breca se na konkurenciju, na novinare, navijače i kad nisu navijači, ne mrzi! Kad bi još neko u Srbiji bio poput selektora vaterpolo reprezentacije!
I upravo te najbolje srpske sportiste, izuzimamo Novaka Đokovića, on je već fenomen, malo ko iz političkog krema u Srbiji je udostojio ličnim prisustvom da odgleda na evropskom prvenstvu u Beogradu. Osim predsednika Srbije, koji, eto, ne raspisuje izbore već deli medalje, i ministra sporta, donedavno, isto tako, vrhunskog vaterpoliste, ne videsmo ministre na tribinama, opozicione prvake, guvernerku, poslanike, članove raznih upravnih odbora. Veliki propust narodnih prvaka. Tribine dvorana i stadiona su mesta da se sretnu s narodom. Da osete puls istog tog naroda, šta narod razmišlja o njima, da čuju šta će im reći, poručiti, kako će ih dočekati i ispratiti. I treba pozdraviti istinske junake, vaterpoliste. Svojim prisustvom odati im priznanje za sve što su uradili. Njihovo se vidi i može se lako uporediti s drugima!
Nije dovoljno samo presecati vrpce. Otvarati nove pogone, puteve, pruge, škole, bolnice... Sportske manifestacije, kulturna događanja, okupljanja naroda, vašari, samo mogu da doprinesu ugledu političara i javne ličnosti koja ih posećuje. Narod se poistovećuje s takvim osobama. Da ne govorimo o tome kako je to i jedna od mogućnosti da se potencijalni glasači upoznaju s programom i idejama političke stranke, odnosno predstavnika određene stranke. Mi težimo Evropi (Europi?), a ovo je odavno evropska praksa. Ako hoćemo promene, a govori se da hoćemo, onda radikalno da se menjamo. Ili ćemo možda ostvariti napredak ali bez radikalnih poteza? Ovako ili onako radikalno nam ne gine!
Miodrag Tasić
0 коментара:
Постави коментар