Nekada je od karikature moglo da se živi
Jednog dana mi je stigao na redakciju „Politike” honorar-ček od časopisa „Njujorker” i fotokopija naslovne strane sa mojim delom koje su preneli iz izdanja „Politike” na engleskom jeziku
Autor: Biljana Lijeskićsubota, 16.01.2016. u 22:00
Iako pet decenija savesno barata karikaturom, predstavljajući naše naravi, običaje, navike, društveno-političke potrese, domaće i strane, Novica Kocić je tek nedavno, prvi put u karijeri, dobio priznanje na čuvenom 48. konkursu „Pjer”, za najbolju novinsku karikaturu, koji su organizovale „Novosti”.
Reč je o drugoj nagradi, srebrnom „Pjeru” uručenom Kociću, inače dugogodišnjem „Politikinom” karikaturisti, sada zvanično penzioneru, koji je ostajući bez teksta pred našom stvarnošću nacrtao zastavu EU tako da se oko skoro svake zvezdice nalazi polumesec. Radeći u dnevnim novinama naš sagovornik je naučio brzo da reaguje na aktuelne događaje i tako i dalje nastavio da radi i bez redakcijske porudžbine.
– Prvi put sam dobio nagradu na konkursu „Pjer” i lagao bih ako bih rekao da mi nije drago. Veoma sam zadovoljan srebrnim „Pjerom”, a značilo bio mi i da je bronzani. Konkurisao sam ovog puta na nagovor drugara, među kojima je i Goran Divac, karikaturista „Novosti”. Nagrade sam dobijao i ranije na drugim festivalima, uglavnom u inostranstvu, ali to nisu bile prve, već druge ili treće. Imao sam priliku da vidim sve radove koji su učestvovali na ovogodišnjem 48. konkursu „Pjer” i za mene je upečatljiva karikatura Toše Borkovića, ali je on ove godine bio van konkurencije. Naravno, bilo je još dobrih autora .
Na ovogodišnjem konkursu je istaknuto da su se karikaturisti uglavnom bavili ekonomskom i izbegličkom krizom, a manje likom i delom političara. Kocić ističe da za tim nije bilo ni potrebe, jer to najbolje rade Dušan Petričić u „Politici” i Predrag Koraksić Koraks u „Danasu”. Oni ne propuste ni jednog političara, mada moram da kažem da i naš Dragan Stojanović iz „Politike” bude nekad veoma aktuelan u ovakvoj vrsti karikature ”.
S obzirom da je nagradu za portret Ljiljane Smajlović, glavne i odgovorne urednice „Politike”, ove godine dobio Laza Sredanović Dikan upitali smo našeg sagovornika da li mu je krivo što on nije naslikao portret svoje nekadašnje urednice i tako prokomentarisao dešavanja u našem listu, a odgovor je glasio:
– Ne, nije mi žao i nisam poželeo da komentarišem situaciju u „Politici” iz ovog mog penzionerskog ugla. Već sam uradio portrete i prethodnog urednika Dragana Bujoševića i Ljiljane Smajlović i oni ih lično poseduju.
Mimo svih priznanja Kocić se seća događaja koji je doživeo kao neku vrstu nagrade.
– Jednog dana mi je stigao na redakciju „Politike” gde sam radio honorar-ček od časopisa „Njujorker” i fotokopija naslovne strane sa mojim delom koje su preneli iz izdanja „Politike” na engleskom jeziku. Bila je to politička karikatura i odnosila se na rasturanje Jugoslavije. To je bilo iznenađenje i mnogo mi je značilo. Bilo je kasnije i ponuda da se preselim i radim za jedan švedski list, ali sam to ipak propustio.
Kocićeve teme su bile neiscrpne poput Haga, Kosova, vojske, siromaštva duhovnog i materijalnog u kom živimo, a njegov humor nije svirep, više je prekor sa elementima satire.
– Od 1966, tačnije od drugog razreda srednje škole, počeo sam da se bavim stripom i karikaturom. Kad je lokalni list u rodnom Leskovcu „Naša reč” počeo da naručuje moje radove to me je ohrabrilo da nastavim dalje. Objavljivao sam u studentskim listovima u Nišu i Beogradu, gde sam studirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, potom u „Ježu”, „Ninu”, „Politici ekspres”, „Intervjuu” itd., a radni vek sam proveo u „Politici” i mnogo mi je značilo što sam radio za te novine – kaže Kocić.
I potom dodaje:
– Nekada je od karikature moglo da se živi. Inspiracije je bilo napretek, a i sada je ima. Međutim, tabloidnu karikaturu ne volim, grozna je i prizemna. Karikatura treba da kritikuje, ukazuje na nešto, a ja nikada nikog nisam vređao. I danas se moje karikature objavljuju u inostranstvu. Predstavljao sam se i na samostalnim izložbama u Biblioteci grada Beograda, u Grafičkom kolektivu i potom u Leskovcu u Narodnom muzeju. Ta postavka je bila velika i trajala je tri meseca, čak su i škole organizovano dolazile da je vide.
Preuzeto iz Politike.
0 коментара:
Постави коментар