Basna o ovnu
Životinje su na nižem stepenu razvoja od ljudi. Razumljivo. Životinje
se rukovode instinktima, ljudi, kao razumna bića, razumom. Tako to
biva.
Životinje vole da su u skupini. U čoporu, krdu, stadu, ili tome već
slično. Zavisi od vrste. U gomili si jači i sigurniji, verovatno
misle, pod uslovom da mogu da misle. Međutim kad nastupi opasnost,
nema velike koristi od tog mnoštva. Svako se rasprši na svoju stranu,
nimalo ne hajući čak ni za najbližeg svog. I tu je najveća razlika
između čoveka i životinje. Čovek, kako to gorko zvuči - reče neko,
nikada neće ostaviti na cedilu svog brata, sestru, druga, kuma...
Taman posla!
Ima još nešto što nas deli od životinja. Životinja pojedinačno može
da bude samo svinja, ovca, krava, to jest bik, odnosno govedo. U
mnoštvu, u gomili sve je to stoka. Čovek pojedinačno uvek je samo
čovek, a u mnoštvu su ljudi. Doduše, mnogo je ljudi, ali treba pronaći
čoveka. I čovek ma koliko živeo u zajednici, u grupi, skupini, ipak je
individualno biće. Pojedinac, ličnost, ovakva ili onakva, opet,
individua. Kod životinje nije tako. Živinče se identifikuje s vođom.
Sve svoje komplekse, slabosti, nesigurnosti nadomestiće u predvodniku.
I to uglavnom donosi nevolje. Ovan predvodnik nalazi najbolji pašnjak za
svoje stado. Spreman je i da se suprotstavi drugom ovnu. Ponekad
napadne i jačeg od sebe. Retko, ali moguće je i to čudo. Međutim, kad
zagusti, ovan se stušti u beg. Prvo on, ovce za njim. I kad dođe do
ivice provalije ovan najpre zastane, osvrne se oko sebe, i onda skače
u ambis. Ovce kao ovce slede vođu bez razmišljanja. Sve do jedne skaču u
ponor!
Naravoučenije: ako nisi ovca, ne trči za vođom.
Miodrag Tasić
0 коментара:
Постави коментар