PREDSTAVLJAMO KNJIGU ZORANA RAONIĆA "NIZ JEZIK SE OKLIZUJUĆI"

Zoran RAONIĆ
NIZ JEZIK SE OKLIZUJUĆI

Izdavač
Autor

Urednik
Veljko Rajković

Recenzenti
Vitomir Vita Teofilović
Milenko Pajović

Priprema za štampu
Dragan Paldrmić

Ilustracija na korici
“Kosac” – Naod Zorić

Štampa
“Grafokarton” – Prijepolje

Tiraž
500

—

Izvod iz recenzije:

ŽESTOKA SATIRA U LIRSKOJ DUŠI

Zoran Raonić je pisac dvostrukog nadahnuća pesnik lirskog osećanja sveta i žestok satiričar. Njegove pesničke knjige su u znaku senzibilne i meditativne lirike, a aforizmi su mu u znaku žestoke kritike aktuelnog društvenog stanja, pre svega politike kao glavnog kreatora naše nevesele sudbine. Kao da je reč o dva bića istog lica. Otkuda tolika dihotomija, kako u istom književnom biću obitavaju tako različite vizure?

Po svojoj osnovnoj vokaciji, Raonić je pesnik liričar, u širokom tematskom rasponu od ljubavne intime do fascinacije prirodom i otadžbinom. Pažljivim čitanjem, praćenjem njegovih tema i motiva, naziremo da je tajna njegove druge životne optike – kritike i otpora naspram pomenute fascinacije, epska čvrstina naspram lirske opuštenosti – zapretana upravo u njegovom odnosu prema otadžbini, da je njegov patriotizam kamen međaš, vododelnica koja spaja i razdvaja njegove spisateljske kontraste. Patriotizam je vrlo širok i delikatan pojam. Doduše, za većinu, za sve koji ne misle svojom glavom već svoje razumevanje sveta i života zasnivaju na medijima; za sve koji nisu svesni sveobuhvatnosti informativno – manipulativne mreže i enormne moći krojača naše kolektivne sudbine, patriotizam je jednostavan i jednoznačan pojam – ljubav prema otadžbini. Kod njih nema nikakvih uslovnosti: otadžbina je svetinja bilo kakva da je, makar bila i u moralnom rasulu. „Kakva je, takva je, naša je!“ – to je njihov lajtmotiv. Kod pesničkih duša i mislećih ljudi nije tako.

Upitajmo se još jednom o Raonićevoj osobenoj dihotomiji, lirskom nadahnuću, s jedne strane, i satiričnom izazovu, s druge. Kako se mogu pomiriti tako oprečna literarna i životna stanovišta? Nije li pesničko i svako humanističko stanovište zasnovano na načelu: Ništa ljudsko nije mi strano? Na razumevanju i praštanju. A satiričar proziva, opominje, osuđuje, priziva kazne! Da li je ovde reč o dve prirode ljudskog bića? Ili je reč o jednoj duši pred različitim izazovima? Humanističko stanovište oličeno je geslom: Gens una sumus (Jedan smo rod.) Pisac, filosof, pravnik… imaju razumevanje za svaki ljudski čin i neograničeni kapacitet za praštanje. Šta je sa satiriča rem? Ovde je samo naoko reč o drugoj antropologiji, o nepoverenju i osudi naspram poverenja i praštanja. Satiričar nije ni presuditelj ni egzekutor! Niti ikad predlaže besprizivne osude. On je samo strogi moralista! Za njega je jedini reper Kantov kategorički imperative i njegovi međaši – moralni zakon u sebi i zvezdano nebo nad sobom! Ima li satiričar humano pokriće za toliku strogost? Iz pažljivog čitanja dobrih satiričnih tekstova, u kakve spadaju i Raonićevi aforizmi, jasno razabiramo da je reč o opravdanom gnevu i pozivu na kritiku, osudu i kaznu. Opravdanom jer se odnosi na posebnu sferu, na vladanje ljudima i upravljanje njihovim sudbinama, ali ne kao u životinjskom carstvu – pravom jačega, već proklamovanom pravdom, u ime naroda i zakona. Preuzimajući na sebe tolika ovlašćenja i toliku moć, političari su dužni, i zakleli se(!), da čine sve u ime pravde i zakona. Time su sami sebe stavili na tapet, na opštenarodnu agoru, pred sud naroda. Taj sud ima utoliko veća moralna ovlašćenja ukoliko je suočen sa odsustvom političke svesti i samosvesti, pre svega savesti i samokritičnog stava.

I kao pesnik i kao aforističar, Raonić se često maši folklora. Narodne umotvorine su nepresušan izvor raznih segmenata njegove poetike, od leksike, idiomatike i sintakse, do metaforike. Mahom su to narodni idiomi suprotstavljenih značenja, koji kroz paradox tematizuju neki društveni poremećaj, bolesno stanje, haos. Katkad ta klasična, naoko čisto folklorna kombinatorika iznedri suptilan iskaz moderne poetike. Evo jednog od bisera sinergije – naoko ležernim ukrštajem narodnih idioma iz različitih čulnih sfera postignut je izvanredan sinkretički efekat: „Omirisao je vlast. I ostao – bez sluha!“ Dvema kratkim konstatacijama dočarana nam je sva dijalektika i vertikala vlasti – čim se vlast omiriše, da bi se zadržao njen zamamni miris, moraju se žrtvovati sva druga čula i zanemariti svi obziri, mora se biti bez sluha za problem drugih. Privilegije su tolike da je za političara tragedija povratak sa vlasti među obične građane. Raspon tog beskrajnog luka, od nebeskih visina do prašine, Raonić je sažeo u naoko običnu konstataciju: Zla sudbina je kad čovjek iz naroda mora da se vrati u narod! Iako ovde nije upotrebljena nijedna natuknica glede novca i kapitala, iz aforizma asocijativno izranja čuvena jevrejska kletva: Dabogda imao, pa nemao!

Satiričar ne odstupa od opšteg humanizma; naprotiv, on ga samo priziva glasnije od drugih. Ta glasnost, međutim, nije pretnja već zov trube ili jeka zvona na uzbunu. Poput Džona Dona i Hemingveja, i satiričar smatra da to zvono zvoni svima nama. Jer došlo je neko čudno vreme, upozorava nas Raonić:Kod nas je svaka fotelja – Sveta stolica! A istovremeno nas i teši: Mala je ovo država za naš veliki patriotizam! Zato preterujemo. Evo kako to preterivanje ukrštanjem narodnih idioma puštanja korena i dalekih predaka naš satiričar ironično tematizuje: Demokratija je ovdje pustila duboke korijene. Stigla je već i do dalekih predaka!

Posvećeni prevashodno Raonićevim temama i dilemama iz moralno-političke perspektive, naglašavajući njen humanistički angažman, zapostavili smo u ovom prigodnom prikazu njenu raskošnu komiku, humor koji vrca iz svakog aforizma, epigrama i haiku pesme. No, humoru ne treba preporuka, on se najbolje doima iz prve ruke, čitalačke.

Ukratko, Zoran Raonić je sazdao knjigu-triptih osobene književne vrednosti, delo u kome ćemo uživati kao čitaoci, i ujedno delo koje nas ne ostavlja ravnodušnim, koje nas moralno provocira da i sami delujemo na svoju sredinu i šire. Ljutili se ili ne književni čistunci, on je hteo upravo to.

Vitomir Teofilović

Izbor iz knjige:

Demokratija je ovdje pustila duboke korijene.
Stigla je već i do dalekih predaka.

Ako je ovo mir
mi se rata ne bojimo.

Crnogorci su ostali dosljedni sebi.
Dok drugi mijenjaju kape
mi samo šare na njoj.

Dajem dva debela prijatelja
za dva šlank žiranta!

Dugo nas je bio dobar glas.
Tek sad nas ozbiljno boli.

Izgradili smo zemlju na narodnoj volji.
Tako je narod ostao bez volje.

Konačno je došlo vrijeme
da se i spomenici spuste na zemlju!

Narod koji diše jednom dušom
najlakše je ugušiti!

Ne bojte se, djeco, revolucije
– revolucija se prejela!

Ocu je rekao majmune
da bi pokazao
koliko poštuje tradiciju!

Poslije svega
ovdje se može krasti
još samo od sebe!

Sa njima dijelimo dobro i zlo.
Njima dobro, nama zlo!

U budućnost smo išli na krilima prošlosti.
Zato nas sad nigdje nema!

Sadašnjost je bila fina
sve dok nije došla na vrata!

VJEČNIK
Generacijama
I generacijama
Taj zadaje muku,
Da živi dovijek –
Donio je odluku.

NEVRIJEME
Kakvo je vrijeme
Znamo i ja i ti,
Danas nije lako
Ni spomenik biti!

NAŠE DOBA
Spomenik po spomenik,
Do dike – dika, pa dika,
Spomenik po spomenik –
Groblje spomenika

Slike djetinjstva.
Goluždrav Vođa štapom
Cvijeću skida glave.

Vjetar je stao.
Sad od čizama
Latice drhte.

Kao u pustinji
U državi Njegovoj
Oaze cvijeća!

Preuzeto sa LJUDNICA.ME

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК