RIBARSKA PESMA
Prva riba zaborava nema,
Za mnoge je tantalova muka,
Mnogo puta ne dozvoli trema,
Da je stegne nesigurna ruka.
Počeo sam na Nišavi,
Gmacao sam po tom glibu,
Nisam znao način pravi
Da uhvatim njenu ribu.
Trčeći za ribom njenom,
Mesto sam tražio razno,
Sa željom jakom i snenom,
Gurao sam crva u prazno.
Nišava se koprcala,
Terala me de se mučim,
Nikako mi nije dala,
Da se baš na njoj naučim.
Nakon konca i najlona,
Pronašo sam način pravi.
U čudu se našla ona,
Šta joj radi taj balavi !
Sad me riba stalno zove,
Obožavam čak i kišu.
Volim brate ruke ove,
Kad na ribu zamirišu.
Svakoj ribi sad sam predan,
Kad ozbiljno na nju pođem.
Samo crv mi treba vredan,
Pa da do nje za čas dođem.
Crvić moj ih stalno vreba,
Dok ne počne bitka ljuta.
Propinje se on do neba,
Dok ga riba ne proguta.
Čak i žabu kada srećem,
Obala se sva ugiba,
Jer ja odmah crva mećem,
Mislim da je neka riba.
Nišavu sam meku,finu,
Ali nešto tu ne štima...
Sad se spremam na tu Drinu...
Čujem,bolju ribu ima...
Rade Lukić
0 коментара:
Постави коментар