(JOŠ) JEDAN MANDAT ĆUTNJE
U početku beše reč. I bi svetlost. I
bi dan. A onda bog stvori čoveka po svom liku i posla na njega poplavu. To je
biblijska verzija.
Naša verzija je nešto drugačija. U
početku beše poplava. I bi vođa. I bi mrak. A onda od naroda vođa napravi
majmune. I bejahu dve reči: „Tišina tamo“! To su dve reči koje su stvorile vrlo
novi svet Srbije. Od tada svi ministri zanemeše i u toku svojih mandata ni reč
ne rekoše. Za reč su se javljali vođi najpre podignuvši tri, pardon, dva prsta.
Tek onda su mogli nešto reći. Kako je ispadalo, uvek nešto pogrešno, od
vazduplohova preko Vivaldija do „onoga što ima ono napred“... Veoma napredno,
akademski, takoreći. A akademici ćute. Da li su pametniji kada ćute ili im je
sve potaman, ostaje da se čuje i vidi. Izgleda da njima ne smetaju lažne
diplome i plagirani radovi ministara, ni to što se ti isti radovi prodaju na
kilo na pijacama. Ćute i prave se pametni.
„Ćutanje je zlato.“, kaže naš narod,
naročito ako se popneš na leđa tom narodu i na njegovoj muci zarađuješ platu.
Da je jedna, bilo bi i dobro. Pojedinci ih imaju po nekoliko, guverner banke
ima petsto hiljada dinara mesečno plus ostale privilegije i svi ćute, svima
lepo. Narod neka radi za 20 000 od danas do sutra, bez dana odmora ili neka ne
radi uopšte. Ovo je demokratija, može da bira. A može i da ćuti, ako hoće. Ako
neće, može da peva ili da se svađa, pevačkih šoova i rijalitija nikad više.
Eto, uhlebljenja.
A onda dođoše izbori, još jedni u
nizu, parole i laži spremni, ali i narod, onaj narod koji ceo život ćuti, sada
još više to radi. Da bi bolje mogao da čuje predizborna obećanja. Valjda se
mora u nešto verovati. Od boga su digli ruke, valja verovati političarima, jer
oni drže nož i pogaču u svojim rukama. Možda udele i neku mrvicu. Narodu dosta.
Hleba i cigara. Ćuti i puši. A oni što viču da su gladni, njima je vođa zapušio
usta pred izbore. Besplatnim sendvičima. Kao i svima onima koji se voze
autobusima i kombijima. Zato, ne ulazite u njih, barem dok ne prođu izbori.
Bolje da vas maltretira kontrola, nego oni. Ipak, narod se može zavarati i
umiriti, gladna creva ne mogu. Krče i neće da ćute. Ipak, na ove izbore treba
da izađu oni koji su siti svega, da im olovka ne bi zadrhtala. Mogli bi opet da
zaokruže iste, a skoro su svi isti i već viđeni. U svakom slučaju, kod naroda
će uvek tako biti, jedni će u ponoć pevati, drugi plakati. A posle zauzimanja
pozicija, narodu ostaje da ćuti i trpi...
(P.S. Dopisano posle izbora): Još
četiri godine. Zato, ni reč da nisam čuo! Dali ste glas!
Igor Braca Damnjanović DIB
 - (JOŠ) JEDAN MANDAT ĆUTNJE&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар