ОБЈАВЉЕН САТИРИЧНИ РОМАН "МЕТАМОРФОЗE ЈЕДНОГ СРПСКОГ ВОЛА" ВЕСЕЛИНА МИШНИЋА

Роман "Метаморфозе једног српског вола" је промовисана у  препуној сали бившег

Министарства за дијаспору 24 маја у 19 часова.

О књизи су говорили:

др Ратко Божовић, уредник ове књиге и библиотеке "Лудости ума". 

Вита Теофиловић, Саво Матриновић, Наташа Анђелковић и

Срђан Динчић.

Књигу је издала "Чигоја штампа".

САВО МАРТИНОВИЋ О КЊИЗИ:

МЕТАМОРФОЗА ЈЕДНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Веселина Мишнића је

Новела о волу који прича... Роман о волу који говори...

Скуп(штина) стилских фигура...

Антологија општих места са додавањем смисла у облику поенте...

Енциклопедија фраза, синтагми, енигми,

филозофема, нових пословица...

Речник апсурда који је доведен до ивице могућег...

Овде  „ништа није могуће као апсурд!“

Галиматијас апсурда који надилази могуће,

посебно у стварности укојој су се затекли човек и во...

Лака лектира која јуриша на бункере партијске бирократије...

Док лако чита књигу, читалац би се могао преварити

 да помисли да је лако и написана...

Но, књига је разултат дубоког размишљања

о ''бити ил' не бити'', каже се, најразвијенијег биолошког бића...

(Можда је баш овде место да се каже једна сентенца

: „Зла нема само тамо где људска ног аније крочила.“)

Књигу могу читати и велики и мали, нарочито

они са стеченим правом на располагање

својим гласом. Стога је књига погодна и пригодна

 у предизборно и постизборно време. Не мање  и у међувремену.

Ако би се и то мерило, правда је донекле задовољена,

 јер су у овој књизи боље прошле жене  него мушкарци.

Једна жена је рекла: „Ја бих се удала за вола.“

А друга је потврдила: „Ја сам се већ удала за вола.“

Во је од човека бољи, паметнији, сталоженији, прибранији,

писменији, умеренији, разумнији, разумљивији,

демократичнији, пажљивији, разборитији, неподмитљивији,

човечнији... тако да  ће читалац лако стати на страну вола,

а не  човека. Јер, од главног јунака, други главни

јунак, како их је писац тајновито-карикатурално осликао,

од вола човек може само да се учи врлинама.

Овде је во човеку учитељ, и какав је структурални

сиже романа-новеле,  тешко да би ученик могао

надмашити учитеља, чак и у наставку књиге.

Књига би читаоца могла натерати да се запита, п

опут једног славног репортера: „Па, људи моји, је ли то могуће!

Да се напише оваква књига, као прво и да се дешава

 оно што у њој пише, као друго.

Маја 2016.     

                                                                         

Саво Мартиновић

РАТКО БОЖОВИЋ О КЊИЗИ:

     Метаморфозе једног српског вола, је роман заводљиве и жестоке сатире. Ево, коначно, домановићевске прозе сто година после Домановића. Пред нама је сатирични роман складне целине и неодољиве досетљивости у којој се слика трагикомичне реалности трансформише у имагинарну критичку енергију. И ту настаје опскурни заплет ове интензивне сатире, која се у Метаморфозама разрачунава са глупостима и апсурдизмима режима, у коме се једино умножавају Минотаури и друге садо-мазо наказе.

     Мишнић се руга сваком облику примитивизма, кича и простоте. Он указује на беспризорно унижавање свих људских вредности, на повампирено идолопоконство, на кудикамо мизерније и приземније полтроне од оних које нам је историја оставила у наслеђе. Аутор кроз наизглед  главну причу о волу који говори, обзнањује изопаченост друштва, немоћ сваког појединца и бесмисао времена у којем живимо.

     Уствари, ова надахнута и духовита књига моћне сатире, својим садржајем смештена је негде између Домановићеве Страдије и Орвелове Животињске фарме. А изнад свега, будним оком све то надзире Велики Брат, или Минотаур, свеједно је које име носи, тај лукави контролор света и наших живота.

     Мишнић нас овом убојитом сатиром уверљиво подсећа о повратку и присутности истог чудовишта.

                                                                    Ратко Божовић

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА

Веселин Мишнић

МЕТАМОРФОЗЕ ЈЕДНОГ СРПСКОГ ВОЛА

Умножавање Минотаура.

 И друге садо-мазо наказе.

( век касније )

Сатирични роман

 Београд, 2016.

Издавач: Чигоја

Кад год бану неки избори, редни или нередни, неко говедо исплива у први план. Потпуно анонимна крава, (краве су по обичају анонимне, и безимене, па чак и она обојена у љубичасто, чије фотографије красе омиљене чоколаде, носи медијско име које јој вероватно не припада) понеки јунац, или недозрели бик, неко теле, које ни сено још није почело да грицка, у неком тренутку постају медијски познати, вољом случаја, или ко ко зна због чега.

Елем, обавезно, или како се у модерном жаргону каже“по дифолту”, пред изборе фотографије ове бесловесне, махом рогате марве, најчешће у загрлају вође неке од водећих странака, преплаве васколику медијску сцену.

Сви се утркују да то говедо усликају, да о њему анонимном ишчепркају неку пикантерију, да нешто измисле ако треба, а увек треба, и да се то сервира јавности, као битност нечије изборне кампање.

Страначки прваци напрасно и преко ноћи постају велики љубитељи села и домаћих животиња.

Наводно: онај ко воли животиње, воли и људе.

Ретко се дешава, макар и вештачки изазвана, да нека од ових појава, заживи дуже од неколико дана. Мада, у земљи транзиције и свакојаких чуда, свака појава, била она стварна, или измишљена, има своју тежину и значај, како за бирачко тело, тако и за оне који треба да буду нечији избор.

У таквим приликама, из само њима знаних разлога, страначким првацима у изборним кампањама стока и присуство стоке, увек добро дође.

Истина је, стока није гласачко тело.

Или ипак јесте?!

Ова дилема никада у потпуности није решена.

Ако ништа друго, гласачко тело чине и они који се заиста брину о стоци и сточном фонду. Додуше, нема их много, јер су наша села опустошена и махом напуштена и запуштена, али ипак, сваки гласић добро дође и може да буде превага у суровој трци превртљивости многобројних политичких олигарха, спремних све да учине зарад мало власти, које ће се кад тад домоћи.

Како год тумачили, присуство стоке доноси сентиматалну превагу у тренуцима кад се копља ломе, у моментима када ће нечије мишљење претегнути тамо, или овамо. А увек је боље да буде овамо, него тамо. Јер мишљење гласачког тела тамо нема шта да тражи.

Будући министри, нарочито пољопривреде и сточарства, вође тек живнулих политичких странака, општински, регионални, председнички кандидати, сви до последњег, или првог, свеједно је, у једном моменту се окрену запостављеном, боље рећи скоро уништеном сточном фонду. Пред камарилом новинара и фоторепортера, тв сниматеља са лица места, којекавих мешетара, који се у таквим приликама као нужан декор увек нађу на месту дешавања, ови људи од интегритета уносе искрене емоције у мање више бизарну позерију. За то време. говедо, брав, или магаре, несвесни властите важности и значаја, нервозно се врпоље.

Сви се напросто утркују да буду обавезан призор ових документарних, за многе историјских сцена, које ће се у наредним данима вртети на свим информативним и другим тв каналима, и чије ретуширане фотографије ће красити насловнице како таблоидних, тако и оних новина које слове као озбиљне, а у суштини то одавно нису.

Слава усликаног говечета, које ће том пригодом добити неко уметничко име, неретко зна да потраје дуже од популарности онога ко се са тим говечетом фотографисао.

 У мноштву обичности које прате оваква и слична дешавања, једном у веку, или једном заувек, догоди се нешто што наоко уобичајену догодовштину претвори у причу која се храни незаборавом.

Догађаји и догађања измакну контроли осмишљених маркентишких играрија и све крене вртоглаво у правцу који се није могао наслутити.

Прича искочи из режираног контекста и више је нико не може ухватити ни за главу ни за реп. Онима, којима је требало да послужи за једнодневну маркетиншку играрију, на крају ипак доноси главобољу.

Преображај,

хронологија догађања

Једног раног јутра…

Једног раног јутра, текуће изборне године, текућег месеца, недеље и дана, сата и минута чак, док се домаћин одсутна погледа, дремљив и безвољан мувао по штали, во је врло одлучним, онако волујски дубоким гласом рекао згранутом човеку, да му уместо старог лањског сена донесе нарамак тек покошене траве и велико ведро свеже воде, да му шталу очисти од балеге, јер то није радио целе недеље, да обавезно отвори шталски прозор како би ушао свеж ваздух и да промени прегорелу сијалицу на довратку штале, јер је вплу било доста шталског мрака.

Како год, када је во видео да је запањени домаћин донекле дошао себи, још је додао:‘ајде човече, видим да ти није добро, иду у двориште, умиј се хладном водом, па се врати, да нас двојица напкон попричамо како треба.

Домаћин је као без главе излетео из штале, утрчао у кућу, збуњеној жени, која је развлачила коре за питу зељаницу, рекао је да је њихов во проговорио.

Жену је намах ухватила паника.

Волови не говоре, а њен муж се понашао као говече без памети. И, што је скоро ужаснуло, по изразу његова лица видела је да се није шалио.

Мислила је да јој је муж полудео.

Иди у шталу па се сама увери, казао је муж гласом који није трпео поговора.

Радозналост сваке жене увек ће бити моћнија од било којег страха.

Послушала је мужа и закорачила у таму стаје, видећи је тако уплашену, во је зачуђено погледао.

Где ти је муж жено, ваљда му се није нешто лоше догодило, питао је искрено забринут.

Жена је, како и приличи таквим ситуацијама, пала у несвест.

Касније, током дана, ни муж ни жена нису имали храбрости да завире у шталу.

Такође се нису усуђивали да обавесте комшилук, јер углед озбиљних и вредних људи на селу се тешко стицао, и од свега су најмање желели да буду извргнути руглу и пошалицама.

Ако некога из села доведу, могло се догодити да во не проговори. И шта онда.  

Посетиоци

Док су се недоумице умножавале, збуњеност хранила неспокојем, па чак и неком врстом страха од непознатог и непојамног, као да их је сами Бог послао, неочекивано су банули посетиоци. Пословни људи, привредници, министри са и без портфеља и испред свих популарни страначки лидер, најуже руководство његове странке, па онда новинари, сниматељи и радознали сељани као пратња, који овакве прилике не пропуштају.

Ни сељацима не долази сваки дан мечка на врата.

Незвани гости су се грлили са збуњеним домаћином, као да им је род рођени, тресли пружену огрубелу сељачку руку, као да тресу зреле шљиве, онако од срца, спонтано и из све снаге.

Градски људи верују да сирова снага чврстог загрљаја, стисак пружене шаке, увек фасцинирају људе са села. Битан је утисак спонтаности, који је требао да дојми домаћина и укућане, па и остале сељане, који су се очас окупили, пратећи ову неочекивану и несвакидашњу камарилу градских залудника и згубидана.

Домаћа нејака чељад, баба која се једва придигла из постеље, деда који је слабо и чуо и видео, недорасла деца, домаћинова сестра уседелица, превртали су очима и потајице молили Бога да им, од оволиког дрмусања, барем руке остану читаве и на телу, да их ови раздрагани посетиоци не почупају из рамена у превеликом и за укућане необјашњивом исказивању одушевљења.

Сељаци који су пунили омање двориште, били су такође збуњени и затечени, јер никада и нигде на једном месту нису видели толики излив срдачности.

Шаблонизирани осмеси придошлицама нису силазили са лица, кад год су камере снимале. Сељани су били здраво збуњени. Нису разумели толику раздраганост, скоро па срећу, ових по свему непознатих људи, који су баш ту, у њиховом забитом селу, доживљавали необајшњиво узбуђење и ко зна због чега, непоновљиве радост.

Очито је да су то били неки важни људи, иначе их по овим вукојебинама не би пратила оволика булумента сниматеља и новинара.

Домаћин је госте послужио ракијом коју је сам пекао.

Нисмо се надали гостима, немамо сокова, а и кафе нам је као за инат нестало, снебивајући се, објашњавао је чланицама ове многобројне делегације.

Страначки лидер, који је краичком ока све пратио и држао под котролом, одмахнуо је руком.

Биће кафе и сокова, има мед овде да потече, само да ми дођемо на власт, рекао је ауторитативно, и мада га нико ништа није питао, понашао се као да јесте. Наставио је без паузе и предаха свој увежбани монолог, који су камере ревносно снимале а новинари из пратње ручно бележили, пунили овом ексклузивом већ припремљене нотесе и диктафоне.

Село ће бити примарни циљ моје политике. Село мора да добије више средстава од градова, који живе од тога што сељак доноси и продаје. Путеве ћемо асфалтирати. Гробља оградити. Подићи школе. Све ћемо променити.

Даћемо бесповратне позајмице да доградите порушене штале, да их напуните стоком, да празне не зврје. Моћи ћете да купите нове тракторе и неопходне машине за обрађивање земље и усева.

Моћи ћете да засејете њиве, изградите амбаре, говорио је страначки лидер надахнуто и убедљиво, као да је и сам веровао да ће тако бити.

Биле истините или не, речи су годиле и биле музика за уши немузикалних сељака. Када се већ ту затекао, страначки вођа је изразио жељу да обиђе сеоско имање, штале и вајате, да се на лицу места увери шта све недостаје, како би адекватна помоћ била послата, када за то буде времена и прилике.

За властиту памет никада нисмо сигурни до када ће да нас служи како треба. На туђу памет још је теже ослонити се.

За сељака је сумњичавост напросто превентивна мера. И не без разлога. Од сто обећања која се дају у оваквим приликама, најчешће се ниједно не реализује. Ипак, лепо је чути речи наде и оптимизма, ма колико мало истине било у свему томе.

Верујући да се минулог јутра и њему и жени ипак помутило нешто у свести и причинило да је њихов во проговорио, ништа не објашњавајући посетиоцима, домаћин је страначког лидера и његове сараднике који су га у стопу пратили, повео до штале.

Ако во поново проговори, биће много сведока и нико неће моћи да се руга ни њему као домаћину, а ни причи која ће уследити.

Ту су и многобројне новинарске и телевизијске екипе.

       Боље прилике да се истина открије и предочи јавности од ове неће бити, мислио је домаћин.

 ВИТОМИР ТЕОФИЛОВИЋ О РОМАНУ

                 ВО КАО ФОЛКЛОРНА И ПОЛИТИЧКА МЕТАФОРА

            Нову књигу Веселина Мишнића Ларија – Метаморфозе једног српског вола – жанровски бисмо могли одредити као хумористичко-сатирични есејистички роман. Наоко је у њему главни лик во који је проговорио, али је је у истој мери јунак романа и човек, са свим својим модалитетима, од  оличења масе (народа) до политичара и новинара. Во је фолклорна и литерарна метафора и уједно лакмус друштвеног стања.

            Иако је у фокусу романа наше актуелно друштвено-политичко стање, Мишнић се није ограничио на употребу вола у политичке сврхе, да парафразирамо назив чувеног Тишминог дела, већ нас је са волом као појмом и метафором прошетао кроз читаву историју и цивилизацију, кроз све појавне и есенцијалне мене ове домаће животиње у временском луку од митских до наших времена, од Минотаура до садо-мазо наказа, како лапидарно писац означава почетак и крај тога лука. Тако смо добили упоредно искуство на најширем фону. Пред нама су продефиловали сви чувени волови и бикови, а узгред и остала животињска менажерија – познати коњи и непознате мачке, овце, јагњићи и прасићи.

            За разлику од свих ранијих волова, обавијених митовима и легендама, наш је посебан случај. Јавља се у времену суве реалности и нивелисане истине, по којој је свему на свету одређено шта је и какво је. Волу су у тој подели својстава и сврха дате само две особине: снага и послушност. Зато је во који је проговорио у штали једног обичног сељака тражећи од њега већу пажњу и уважавање постао убрзо не само наше већ и светско чудо. Светско, а наше! Трансформацију те перцепције од фантастике до суве реалности писац нам је бриљантно социо-психолошки предочио. Најпре сам домаћин, а потом и његова жена, не верују у то што чују, па не смеју никоме да кажу да им се комшије не би подсмевале. А не смеју ни да их доведу у шталу да се лично увере јер тад можда во неће хтети да говори, па би испали још и лудаци. Из истог разлога не смеју да чудо јаве ни надлежнима. Но, догодио се изванредан тајминг – избори за нову власт. И док је народ сумњичав према свему новом, од олаких обећања до малих и великих чуда, за политичара у предизборној кампањи  „био је то историјски тренутак и прилика која се није смела пропустити.“ Ни писац не пропушта прилику да сатиричним рефлектором осветли политичара у залету. Ево како се он обраћа волу који је проговорио: „Све што сте рекли не може се порећи. Свака Вам је на месту као да сте филозоф, а не во. (...) Ја Вам данас и овде пред сведоцима свечано обећавам да ћу одмах испунити све Ваше жеље. За почетак Вам нудим значајно место у својој странци, може посланичко за почетак, ма какво посланичко место, и министарско место је мало, Ви морате бити наш коалициони партнер у будућој влади.“

           Писац нам је упечатљиво и афористичарски концизно, поводом прве ТВ-вести о волу који говори, описао и дихотомни однос масе према званичним информацијама. Ево најпре већинског односа: „Народ (је) научио да буде сумњичав и да у свему што од власти долази слути неку подвалу и заверу.“ Но, није ретко ни обрнуто: „Било је и оних који су одмах поверовали, јер постоје људи који верују да је истина све што ТВ објави.“                

            Јагму за гласачима на селу и политичара који су за село чули још од прадеде, а никад га изблиза нису видели осим из кола или авиона, и који не разликују краву и вола, наш писац нам је филмски уверљиво дочарао: Посете шталама и стоци (...) су у моди пред сваке изборе. А ко год од страначких вођа (...) не помилује неко говече или узме у наручје неко јагњенце, тај нема шанси на изборима.(...) Ти политичари су збиља непосредни и емотивни људи. Загрљај будућег државника са телетом је спонтан и особен. Нема ту нимало глуме ни претварања. Са толико нежности (...) узгајивач стоке никада у животу никога није грлио, па ни своју жену, чак ни децу.

           Писац нам скреће пажњу да појам вола не схватимо сувише уско и да не смемо да га прецизно лоцирамо: Када се код нас помене во, увек се помисли на село и сеоски амбијент. А волови се могу срести и у граду. (...) Код нас постоји феномен непознат у другим срединама (...): код нас се волови не рађају, код нас се стварају. Појава вола је чин стваралаштва, креативан или уметнички чин. Во је концептуална појава.

          Паралела село – град Мишнићу је издашно врело комике: Ако се во који није метафора затекне у граду, обавезно завршава у касапници. Во на селу има перспективу. И прилику да дуже поживи. Не баш цео воловски век, али ипак дуже. Радни век. Во у граду има само употребну дозволу.

           Вратимо се нашем волу који говори.                                                                      

           То наше чудо није могло да постане и светско, да прерасте из čuda nationale у наш светски бренд. Зна се, подсећа нас писац, да је за то, као и за већину других ствари, главни кривац свет, мада ни ми сами нисмо по том питању недужни. Свет се, додуше, заклиње у транспарентност и поштовање закона, за шта се управо из петних жила залаже и наш во, али од тога слаба вајда. Свет, у роману сведен на Европу као своје средиште и историјско-духовног родитеља, неће да прими српског вола пре свега зато што је српски, а све што је српско свету је страно. Други разлог, сматра писац, много је далекосежнији од љубоморе што ми имамо вола који говори, док га Европа нема. Тај разлог је вредносни јаз између свеколике, па и воловско-биковске и остале зоолошке традиције наше и европске. Најкраће речено, европска традиција је богохулна, инцестуозна и чак содомска, док је наша расла и цветала на моралу, праштању и етици рада. Писац, додуше, не штеди ни нас, зна он нас, ј... ти нас, и често иронизује и наше врлине, али наше одступање од врлина је сведено на изузетке који непрестано потврђују правило. Све су то нашки, случајни и узгредни греси чоства и јунаштва, а не као европски, односно белосветски, сведени на кратку команду: поступи по наређењу, односно по ултиматуму јачег. Свет нам је одувек био маћеха. А ту је предњачила времешна госпођа Европа... Упркос свему, нас и даље тера неки ђаво да клечимо понизно пред њеним вратима.

             Упркос природној и зато неизбежној пристрасности према своме и својима, писац није благ ни у одмеравању наше кривице. Коме одговарају поменута транспарентност и радна одговорност?! И каква ће слика о нама одлазити у свет ако би нам во постао министар а једног дана и председник државе?! Шта вреди што је добар говорник и симбол поштења кад не уме да се понаша пред камерама?! Често не може да се уздржи и сачека повољан тренутак, већ пљусне балегу у сред говора о судбини нације! Во треба да буде где му је судбина одредила место – да вуче плуг и кола, да буде слуга док је јак, а после да се заувек смири у некој касапници. Но, треба бити благ према волу где је да је, био жив или заклан. Ту треба изаћи у сусрет Европи: прећи са рапавог дрвеног ражња на глатки и нерђајући метални...

              Веселин Мишнић Лари је написао књигу која је и пародија и реалистички роман; и стилска вежба Рејмона Кеноа и веризам Емила Золе; и ватромет духа и морални ангажман; и пледоаје за поштовање своје памети и традиције, и суптилна, дубинска критика актуелне политике; и критика глобализма и тежња за досезањем светских стандарда. Што је ове крупне поруке и опоруке сместио у атмосферу комике и сатире није крив во који је проговорио, већ је во проговорио што у Србији прилике су таке, да не кажемо нушићевске.

              У овом пригодном, временски скученом оквиру, дотакли смо само Мишнићеву сатиричну мотивацију, доминантну у овој књизи. Но из ње, упркос суморној слици света која нам намеће опору прозу, ту и тамо нас обасја и благотворна светлост мисаоне поезије. Ево једне од најлепших поетско-мисаоних минијатура о појму корена као симболу традиције и опстанка: Одговоре на непознанице треба тражити у корењу појава, а не у лишћу које вене и опада. Лишће и бокорне крошње дрвећа као симбола стамености и трајања, симбола утемељености и чврстине, лепе су за око, али када лишће опадне видљиво је само голо стабло.

              Невидљив је корен који је изродио то стабло  и који га чува да траје  и достојанствено пркоси пролазности и зубу времена.

& & &

             Лари је написао надахнуту књигу, особен сатирични роман-есеј.

Ако то каже критичар који не дели његово политичко становиште, еврооптимиста о евроскептику, то је доказ више да истинска књижевност надилази политичке поделе и лична уверења и да пред собом имамо заиста вредну књигу...

                

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК