Bila jednom jedna velika domaćica, presrećna Sretenka, a držali je
za Srećku (srećan bio domaćin što je oženio!).
Znala ti je ta, prikane moj, sve domaće poslove. Pripremi ona sve
po redu: poslaže šoljice za crnu kaficu, pristavi džezvu na plin (jes’ da je
malo više začađena, al’ ne mari, „ima dana i za to“), pronađe crevo za usisivač
u špajzu zvanom „mo’š vrat slomiti“, nasadi ga, da izviniš, na usisivač i -
pos’o može da počne. Ups! - zakači laktom slučajno šoljicu - „jedna manje“.
Umalo da zaboravi servirati i čašice za likerčić i rakijicu, dolazi i komšinica
Marta, tek tol’ko da pretresu uličnu situaciju na planu abrova: ko s kim, gde,
kada i kako – sve za nepun sat.
I zagrmi električno čudo: odnapred usisava, a otpozadi, da izviniš,
izduvava k’o nezdrav. Al’ ne mari, „ima dana“. Vreme leti, ionako ga ne možeš
stići niti uhvatiti. Razmahala se naša vredna domaćica, sve pršti. Muzika,
naravno, narodnjačka, drma i trese, misliš, prika moj, ruše se zidovi.
Zajapurila se velika Sretenka u malom stanu i ups! – ode čašica (nema veze, ima
još tri od kompleta, ionako joj ne beše po volji, kupila joj ona veštica kuma).
Vrata razjapila od šora da je vide komšije kako je vredna, čistunica majčina!
Napreduje lepo od sobička pa sve kroz ’odnik, preko razbacane obuće, ne bi li
pokupila prašinu od prošlog leta, u svakom budžaku ispod radijatora. Ođednom
začuje - kipi voda! Trkne u kuhinju, prestavi kaficu, uspe liker i rakijicu
(ovo drugo je za komšinicu, ako je istina!), a usisivač brunda li brunda po
ječećem hodniku; već poč’o i da igra k’o zmija fakirska, sve sâm radi, a velika
domaćica ne mari: „ta, ima dana i za pos’o“.
Pojavi se gošća od prekoputa na vratima: „Ja stigla! ’Oćemo l’ po
cigaru?“ Srećkica, naravno, ne odbija takvu ponudu: „A što ne bi moglo?“ -
imitira TV-fazone. Sruči se u fotelju, uz obavezan uzdah: „Baš sam se nešto
danas umorila. Pa, ’ajde, živeli!“
Đura Šefer Sremac
0 коментара:
Постави коментар