PANDURSKA
POSLA
Uđe u kafić nakraj varoši R. policajac
Panta, sa svojim dobrim drugarom Mitom. Naguze se za šank, što bliže šankerici,
sa kipećim silikon-balonima, ne bi li ošacovali koju riboliku golu vijugu
viška. U kafiću gužva k’o šestorica u „fići“, bog da mu dušu prosti.
Samo što se ugnjezdiše
za stolićem, kad prilazi
im nekakav rmpalija širok k’o šifonjer, sa nabildovanim bicepsima:
– Može l’ stolica? – promrmlja pridošlica.
– Što, pozlilo? – uzvrati šeretski Mita. –
Nemam epruvetu, nije ti ovo Dom zdravlja. Tamo se daje stolica. Sevaj!
– Kome ti to, gušteru? – procedi kroz zube
bilder.
– Tebi, majmune! – ponovo odbrusi
samouvereni Mita, osokoljen prisustvom svog drugara, predstavnika reda i
zakona.
– ’Ajde, kreni, nisi
pročačk’o uši! – oglasi se i Panta, bacajući užagrene poglede prema
presamićenoj kelnerici.
– A tako! – viknu snagator „dva-sa-dva“, i
dok si zucn’o „drž’ lopova“ – sevnu kroše!
I odlete, bez krila, u večna lovišta,
lajavi Mita, da mu ne rimujemo ime od milja, sa muškim udom. Poliše ga stonim belim, u nedostatku zagađene
česmuše.
Posle
par dana oporavka ponovo se nađu dva drugara. Ovog puta izbor za provod pade na
susedni kafe-bar. „Ima više mačaka“ – zaključiše obojica.
Uđoše.
A bolje da nisu. Zečica i ženskadije puno sopče, jaje da baciš ne bi do
prašnjava poda stiglo. Mašu li mašu repićima kelnerice, noseći iće i piće od
stolića do stolića pivopija i vinopija (sokići behu zabranjeni!?).
Pandur
Panta i „besposličar sa faksom“ Mita, da mu ime ne rimujemo, razvezaše priču od
Kulina bana, sa komšijama za susednim stolićem, uz ’ladno stono belo. Udare im u glavu maligani i – bi šta bi! Ponovo tuča,
ali jednostrana, u kojoj nejaki fakultetlija ponovo dobi zgoditak na bokserskom
bingu – overen pečat ispod oka, k’o onaj višejezični u mesnoj zajednici.
Kad
stiže vreme i za treći izlazak u provod (baš sve ovo već liči na bajku), ama,
koji to provod beše kad nigde cura i curetina u obezgaćenim minićima –
prepotentni drugar Mita reče prepametnom drugaru pajkanu Panti:
–
Znaš
šta, prikane moj, lepo je to od tebe što si uvek na mojoj strani, ali, brate,
mislim... ako opet dođe do nevolje, ta nemoj me, čoveče, više braniti!
–
A zašto? – ne kapira, po običaju, pandur.
– Ama, već posle druge-treće čaše ti
zaboraviš da nisi na radnom mestu.
– Kakve to sad pa ima veze? Policajac je
svugde i uvek policajac – ponovo će samouvereni pajkan Pantelija, zvani od nokšira,
da ne kažem od malene noše – Panta. (Tetkica mu
rođena tepala: „Pantica, mala mu
resica. A tek kesica!“)
– Jest’, očina! Al’ kad dođe do belaja, ti
uvek zaboraviš svog čuvara.
–
Kakvog sad čuvara!? Valjda sam ja sâm zaštitnik i čuvar ove države! – gotovo
poskoči ko poskok, sa okruglog vrtuljka od stolice što mu, da izviniš, uđe u pô
bundevaste guzice. Grdno se naljuti prkosni i ponosni čovek od zakona.
– Ama, ̓ebeš policajca i onog koga ti
čuvaš, da izviniš! Dok se ti setiš da nemaš na sebi uniformu, odoše meni jajca.
’Ajd, živeli! – podiže poveću čašu ’ladnog stonog
belog Mita, da mu imena ponosita ne rimujemo.
Đura Šefer Sremac
0 коментара:
Постави коментар