UZMITE SE U PAMET!
Da vam iskreno kažem, ja nisam znao da ljubav može toliko da boli, ali bukvalno. I to, verovali vi meni ili ne, nisam znao sve do jučerašnjeg dana. To jednostavno nisam mogao ni da pretpostavim. A ona ne da boli, nego skoro pa ubija. Ma boli više od najbolnije glavobolje. I ako ostavite po strani vašu radoznalost i poslušate mene oštećenog, ne dozvolite nikome, ama baš nikome da vam o toj boli priča. Dakle, ne budite radi ni da o njoj slušate, a ja vam iz perspektive oštećenog jedino mogu poželeti da je ne osetite. Bol mislim, ne ljubav. Zato vam poručujem braćo, saborci, muškarci, uzmite se u pamet!
Za sve one koji ne mogu da ostave po strani svoju radoznalost, ukratko ću ispričati šta mi se zapravo dogodilo.
Naime, viđam ja tu gospođicu svakodnevno, već više od mesec dana. Kao slučajno, je bilo samo prvi put, posle je sve prešlo u rutinu. A od navike vam je jedino odvika gora. Ja sam u prvom trenutku bio vođen mišlju da bi bilo bolje da „ne čačkam mečku“ ali me ta misao napustila već kod drugog trenutka. A ona (gospođica, ne mečka) lepa, da lepše nema. Znam da o ukusima ne treba razpravljati, ali da do toga, u svakom slučaju, ne bi došlo, vi je zamišljajte kako vam volja. To što sam samo bio upoznat sa njenom dobrom (fizičkom) stranom, bilo je dovoljno da potrčim za njom. I uprkos tome što sam još od ranije znao da trčanje i ljubav ne idu jedno uz drugo, dao sam se u trk. I nisam daleko odmakao. Baš kad sam hteo da prečicom izađem na glavni drum, ne bi li se sa njom sreo oči u oči, nešto me jako zveknu posred čela.
Kad sam se teškom mukom pridigao sa trotoara imao sam šta i da vidim. Ako mi je za utehu ni to nešto, nije bolje prošlo od mene. A to nešto, beše ništa drugo do glava jednog ništa manje naočitog momka od mene. Zapomažem ja, zapomaže saborac, a od gospođice ni traga.
- Uteče, rekoh ja, misleći na gospođicu.
- Uh, dobro je, odgovara saborac.
- Ma gde dobro!, praveći grimase, povikah koliko sam jače mogao, a nisam mogao mnogo zbog bola u glavi.
Za razliku od divljaka tj. mene, on postupi veoma pitomo. Ne reče ništa, samo slegnu ramenima, pa tek kad sam ga malo bolje zagledao onako unakaženog, istog trena sam svatio na šta ja ličim. - I kako ću sad ovakav pred nju?, upitao sam potpuno ošamućen, od udarca valjda.
Kasnije se ispostavilo da je saborac za razliku od mene koji sam jurio za lepom gospođicom, bežao od jedne takve. Valjda zbog toga što ga je pripitomila. Kakav slabić!, pomislio sam u sebi. Kad smo upredili „beleške“, shvatio sam da se radi o istoj gospođici. Eh,... Zbog toga sam odlučio da je izovem. Dovoljno sam muškarac da joj ne dozvolim da to i meni učini.
Samo je potrebno da sačekam da mi splasne otok, pa ću opet na glavni drum, da „čačkam mečku“. Nisam odustao, samo ne idem više prečicom.
Marina Marković
0 коментара:
Постави коментар