ЖИВИМО У КАРИКАТУРИ ОД ДРЖАВЕ – ИНТЕРВЈУ СА ЗОРАНОМ МИХАИЛОВИЋЕМ,
ДОБИТНИКОМ ПРВЕ НАГРАДЕ ЗА КАРИКАТУРУ НА ОВОГОДИШЊОЈ „ЧИВИЈАДИ“
Карикатура
је живот,
јер да није тако, живот
би био карикатура.
Шипак: Господине Михајловићу, честитамо на
освојеној првој награди на овогодишњој „Чивијади“. Можете ли нам пренети поруку
Ваше победничке карикатуре или и за карикатуру важи да говори више од хиљаду
речи?
Михаиловић: Пре свега хвала вам на честиткама.
Ову
карикатуру сам урадио пре 5 година. Слао је пар пута на Пјера и прошла је незапажено. Она говори о томе да је дошло време да отворено себи и другима
признамо да је она ИСТИНИТА. Признали ми то или не, живећемо заједно, а оне испаљене и не испаљене гранате говоре да нам неће бити весело после тог "венчања".
Шипак: Поред
ових тема, којим још темама се бавите у својим карикатурама?
Михаиловић: Немам неке теме које не
обрађујем,
или које обрађујем
радије.
 |
| Зоран Михаиловић на карикатури Горана Ћеличанина |
Шипак: Какво
је данас стање у карикатури, какав је однос према карикатуристима, шта за вас
представља карикатура?
Михаиловић: Некада је телевизијски
дневник почињао
карикатуром Недељка Убовића.
Данас је стање у српској карикатури, благо речено,
катастрофално. Многи се са
мном
неће
сложити.
Али, ако имате чињеницу
да све новине објављују карикатуре, а ретко која и плаћа ауторима хонораре, притом
уредници редовно поручују
карикатуре од аутора. Ја не знам
како другачије
да назовем то стање.
Када
смо моје колеге и ја почињали
да се бавимо карикатуром, имали смо где
да цртамо. Као млади могли смо то у омладинслој штампи, а богами и у оним великим
новинама и магазинима. Мислим да се данас младим колегама не поклања никаква пажња. Са изузетком фестивала у Крушевцу, који негује младе карикатуристе,
и Пјера последње две године, једина светла тачка је школа карикатуре у „Дечијем културном центру“, коју веома успешно води колега Мића Милорадовић.
Шипак: Да
ли за вас цртати значи живети или се живот састоји од неких веселијих боја?
Колико су, заправо повезани живот и карикатура?
Михаиловић: Карикатура је живот, јер да није тако, живот би био карикатура.
 |
| Зоран Михаиловић на карикатури Владислава Филиповића |
Шипак: Колико
потеза је потребно да би се насликала данашња Србија? Да ли се
карикатура данас црта, како рече један афористичар, слободном руком, или ипак
постоји нека врста (ауто)цензуре?
Михаиловић: Нажалост, живимо у карикатури од државе. Ја рецимо, имам 7.000.000
колега,
који су на последњим изборима својим чињењем или не чињењем од ове лепе земље направили
лепу карикатуру.
Шипак: Можете ли нам рећи још нешто о својој каријери и
себи?
Михаиловић: Мислим да је мени много
лакше
да цртам, јер нисам
везан ни за једну редакцију. Не могу
остати без посла, јер ја сам већ на бироу. Заправо, новина у којој сам радио, после
95 година је угашена, а да ниједно удружење новинара није мрднуло ни малим
прстом.
И
још
само ово, ја сам љубовијски карикатуриста на привременом раду у Београду.
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Зоран Михаиловић
Љубовија 28. 02. 1957.
„Класичну“ гимназију завршио у Љубовији.
С намером да постане „стручњак међу буквама“,
студирао шумарство у Београду.
Прве карикатуре објавио 1975.
До сада објављивао у готово свим новинама бивше,
а Богами и последње Југославије и онога што је од ње остало.
Добитник је више награда и признања.
Самостално излагао четири пута,
а на групним изложбама учествовао више стотина пута.
Поред карикатуре, бави се илустрацијом и гарфичким дизајном.
Запослен је у редакцији Привредног прегледа
као графички уредник.
Себе сматра љубовијским карикатуристом
на привременом раду у Београду.
Редакција
„Шипка“
0 коментара:
Постави коментар