ХРАНИТЕЉ
Није
лако бити једини запослен у породици, и то са танушном платом. Кад нисам на
послу, размишљам о рачунима, набавкама, шта јести, а не подгрејати, чега се
одрећи, а шта утањити… Кукао бих ја на сав глас, да ми није ово двоје, што
зависе од мене. Овако, стиснем зубе, насмејем се, спустим на сто кесу са
акцијашком робом, па гурам даље.
Све
теже издржавам њихов поглед. Ма, камен би проплакао, трепћу на мене као птићи,
сузних очију од захвалности. А како ли је тек њима? Шта све морају да уче, те
овај језик, те онај, те рад на рачунару, једном речју, градиво тотално
непримерено њиховим годинама.
Мајка
ми се још и држи, али отац… . Само ћути, гледа кроз прозор, криво му је што нас
издржавам ја, балави петнаестогодишњак, а не он. Говорим му, истрпи тата, јер
ако не одеш на курс, скидају те са бироа. А мама има воље! Вели ми, све ће
мајка да издржи, и ворд и ексцел и пауер поинт, само да те види у матурском
оделу, боже здравља, за три године. Ех мајко, и ја једва чекам да прође ово
дуално образовање па да почнем коначно да учим.
Миле
Пушкарић
0 коментара:
Постави коментар