Само култура Србију спасава!
Пре извесног
времена аутор овог писанија покренуо је револуционарну идеју о промени грба
Србије. Уместо она четири С, која на српском грбу казују да само слога Србина
спасава, ставимо три слова С и једно Т. Само тетка Србина спасава. Поготову ако
тетка живи у иностранству и ако је широке руке. Па да родбини купује станове,
на пример.
Промена грба је
потпуно разумљив предлог јер је опште познато да слоге међу Србима нити је
било, нити ће бити. И зашто онда да промовишемо нешто што није реално? Међутим,
има и других могућности које би требало свесрдно размотрити. Рецимо, култура.
Србија је мала држава, а Срби бројчано нису велики народ. И што је најгоре, из
године у годину све нас мање има. Захваљујући помоћи пријатељског Запада у виду
санкција, осиромашеног и другог уранијума, касетних бомби, Томахавцима и
сличним достигнућима модерног, демократског и слободног света.
Додуше, смањењу
становништва у Србији доприноси и одлив, углавном младог света. Неће млади и
школовани људи, поготову они што су годинама жуљили клупе уместо да на
приватним школама и универзитетима експресно докторирају, да чекају на бољи
живот. Све ово што је напредно, брзо и први пут у историји Србије, њима је мало.
Све им је мало. Па јуре у неку тамо Шведску, Немачку или Швајцарску. Све што
тамо, далеко, није боље! Оно, Остајте
овде..., важи за оне који и тако немају куда. Но, вратимо се ми култури.
Култура је шанса
малих народа. Ту смо ми на своме. Српски редитељи, сликари, музичари, па и
писци, зашто да не, понос су нације. Наш допринос у култури далеко превазилази
минорну улогу која нас краси у целини. У економији, политичком утицају,
уређености простора, функционисању целокупног друштвеног система. У свему томе
нисмо баш за узор другима. Од скора чак ни Африци. Али, култура и можда још
спорт, друга је прича. Ту не само да смо успешни, већ нам равног нема!
Генерације младог
света, неретко и старији, чак и они образованији, едукују се разним фармама, (није
животињска фарма, мада не бих смео да се закунем да нису чули за Орвела),
паровима, задругама... Турске серије о Сулејману и осталим турским демократским
султанима историјски су образовали српског, доконог, телевизијског заљубљеника.
Па, тек филмови! Они у којима Чак Норис или српски држављанин Стивен Сигал
убије 148 зликоваца, културни је образац на коме почива друштво.
Свега тога не би
било да на руководећим местима у култури нису прави људи. Почев од министара
културе, мисли се на вишедеценијско раздобље, директоре музеја, управнике
позоришта, филхармонија, галерија, библиотека, уреднике за културу на
телевизијама, новинским кућама и слично. Углавном пробране фаце. Помажу и разни
центри за деконтаминацију друштва. Културно. Премда има и мишљења да баш такви
центри највише загађују и овако загађен простор. Ту паре не доприносе очишћењу.
Али кад уредник културног програма јавног сервиса 24 сата преноси позоришни
спектакл на истом том јавном сервису, онда просечан и не тако културан тв
гледалац мора бити задивљен. Није важно што му ништа није јасно. Каква је то
култура где мушкарац лиже гузицу другом мушкарцу? Или кад маторе голе бабе
скачу као помахнитале на позоришним даскама? У Евином костиму и само премазане
бројним фарбама. А млохаве сисе прете да се покидају. Важно је да је сваки
културни прегалац, кога су пред камерама питали за утисак о овој необичној
представи, био одушевљен. Кад су такви зналци усхићени зашто би ми обични
смртници требало да сумњамо у квалитет европске позоришне авангарде?
Ја лично нисам компетентан да дајем свој
суд о поменутом догађају. Представу сам гледао на телевизији целих 60 секунди.
Више нисам издржао!
Кажем да уреднику
културног програма треба захвалити за ово изузетно културно достигнуће. Човек
је некада и сам био министар културе, али тада је запамћен по закону о
информисању. Тај закон није баш остао у лепом сећању, но министар је био у
некој, сада пораженој странци. После му се просветлило. Па постао уредник.
Уједно човек је полиглота. Говори и разуме бројне језике. Члан је жирија за
савремену драму на којој могу учествовати писци који су драме писали на
српском, хрватском, босанском и црногорском језику. Овај уредник, као и остало
двоје еминентних стваралаца у жирију, разумеју све ове језике. Ништа није
речено ако неко напише драму на пиротском, новосадском или можда црнотравском
језику, хоће ли и то бити прихваћено? Да ли владају и тим језицима?
И ту се огледа
ренесансно знање поменутих културних величина. У Немачкој ниједан писац не би
разумео аутора који пише на аустријском или швајцарском језику. Енглески писац
никад неће разумети списатеља који пише америчким, аустралијским или канадским
језиком. А ови наши. Све знају. С таквима нема зиме у култури. Зато је култура
баш таква каква треба и да буде. Фарма и Сулејман су врх, брате!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар