Kašalj
Ustao sam rano ali ne da bih stigao u
školu na vreme, već da pohitam na redovnu kontrolu. U čekaonici- očekivana
gužva. Svoju knjižicu ostavljam, preko već parkiranih, na šalter.
- Da li doktorka Mira radi
danas?, upitah čoveka koga ne poznajem
lično, ali sve ove ljude viđam svakog
meseca .
- Radi, radi… ali sestra još nije
odnela knjižice.
Naslonim se na zid. Sestra u svojoj
pristojno kratkoj beloj uniformi prošparta pored nas lupkajući svojim
štiklicama i odnese knjižice u ordinaciju. Gledam ljude. Neki stoje, neki sede.
Sve je mirno i tiho.
Prilazi mi poznat mladić, ali ovde ga
prvi put vidim. Obrati mi se poprilično glasno, tako da se neki trgoše.
- O profesore, dobar dan. Evo, i ja
došao. Prehladio se nešto- , na silu poče da kašljuca. A, Vi… otkud Vi ovde?
- Pa…
eto isto kao i ti.
Pažljivo me je odmerio od glave do
pete, pa od pete do glave i zagledao mi se u oči. Način na koji je to uradio
podsetio me je da me uskoro čeka i pregled na skeneru koji mi je zakazan prošle
godine .
- A , Vi još predajete u našoj školi?
- Predajem, predajem… i pomislim kako
i ovde, jednom mesečno, predajem zdravstvenu knjižicu.
- Jaoj...profesore, kad će više da nas
prozovu? Kad se setim škole...eh, što se i ovde ne proziva kao u školi… ono...
kad profesor kaže- aj ti, aj ti…
- Nego kako si ti?
- Dobro sam profesore. Odlično ! Ma,
ekstra ! Prošle godine me zaposlio ćale preko nekog svog druga u državnoj
firmi. Plata solidna… nije loše… nije
loše...da ne kvarimo. Trenutno sam na bolovanju. Otvorio ga, pa sam došao da vidim ako mogu, da mi ga
produže.
Bacih pogled na sat i uzdahnuh. Ako me
doktorka ne prozove za deset minuta, zakasniću na treći čas, a jedva sam ubedio
koleginicu da rotiramo časove. Zarotirah sat na ruci. Metalni kaiš sata se
otkači i jedva ga zadržih da ne padne.
- A, Vi ,profesore, nešto ste mi
nervozni ?! Niste bili takvi… ne... ne… sećam se. Koji ste Vi nama bili dobrica
! Skakali smo Vam po glavi … a tek
roditelji ! A, Vi ništa. A tek šta su vam radile neke kolege, pa tek direktor …ma, ja bih sve to pod pesnicu bacio… Ne
stvarno…koji ste Vi kul lik …
znači … respekt …
Nisam mogao da ispratim šta je dalje
pričao. Pričao je brzo, ni nalik onom njegovom razvlačenju reči i rečenica kada
se obnavljalo gradivo. Učinilo mi se
kako zid postaje sve mekši, i mekši. Obuze me neki čudan osećaj prijatnog
propadanja. Trgoh se kad začuh svoje ime. Uđoh u ordinaciju. Doktorka Mira me
je pregledala za pet minuta. Prepisa mi istu terapiju, zakaza novu kontrolu za
mesec dana i reče- Samo bez stresa. Odlično znate da svaka stresna situacija
dovodi do pogoršanja Vašeg depresivnog stanja. Zahvalih joj se, kako red
nalaže.
Stao sam u red da me zavedu u
zdravstvenu evidenciju. Dok sam stajao, osetih blago tapšanje po ramenu.
Okrenuo sam se i ponovo ugledao svog bivšeg đaka.
-Profesore, ako Vas neko pita, ovde se
nismo sreli, prošaputa.
- Dogovoreno, nakašljah se na silu, najglasnije što sam
mogao.
Marina Raičević
0 коментара:
Постави коментар