Милијан Деспотовић
РАЗУМЕВАЊЕ ГРАНИЦА
ПРОБЛЕМА
Небојша Иваштанин: „Игра главом“
Кључ за разумевање афоризма је мисао о истини. Бавећи се њеном анатомијом
долазимо до закључка да је овој
форми ближа прометејска него такозвана
сатирична суштина. Мисао се
ничем не подсмева она води сложени дијалог и проветрава краткодушне видике па и кад остане на усамљеничкој ведрини она
врхуни и чека саговорника спремног и на
поуку. Поука у смирености је њен основни циљ.
Користећи снагу
те смирености, а да то не буде пуко дисциплиновање живота, афористичар Небојша Иваштанин1 је покренуо мисао кроз сазнајну игру именујући своју књигу
афоризама „Игра главом“.2 Треба ову игру гледати
кроз светлост духа а не кроз сатирични
слоган: безглаво играње главама.
Отуда и предах у исписивању ових
афоризама, рекао бих у њиховом саопштавању (при читању) налази
оправдање у оном што је очигледно
где писац (а овај афоризам би могао бити мото књиге) каже:
„Глупо је не прећутати оно што се само каже.“
А шта је писац
казао? Шта је прећутао? Шта није прећутао? Све мисли је ставио на теразије чија се два таса, добро-зло и истина-лаж, тврдоглаво држе и никако да претегне онај очекивани, чак је
„лаж вео-ма близу остварења циља да постане
глобална истина“. А може ли опстајати
на лажи? И до када?
Истина је одувек била у служби живота и смрти,
све чешће у игри
једног са другим. Афоризам је све ближи томе да истину као физички облик духа прогласи митом јер је истина у
стварности постала мистичан корак који
иде напред али се у пропорционално помераwу дупло враћа назад. Иваштанин каже:
„Природна смрт је савршен злочин. Све честитке
убици.“ Реч „савршен“ је истина греха према природи и према животу јер највећи храм природе јесте живот, кога и човек упорно руши уместо да га живи. Трагику тог пута, овај писац види у филозофском
закључку који из тога
изводи: „Човек не зна куда иде, ако сам
себи није пут. „У покушају да мудрује,
и замислите ту дрскост човека да
природу поправља, он улази у сложеност празнине, а „претерана сложеност гута саму себе“.3
Зашто је та
неприродна смрт самогутајућа и зашто су њени „савршени“ (...) „презрели богови“ у заблуди? И на то питање, одговара и Небојша Иваштанин: „Они
који пливају у туђој крви, обавезно се у сопственој
утопе.“
Овде долазим до питања: Шта је човеку свето данас? Шта су његове обавезе
осим да учи од природе? „Најсветија човјекова обавеза јесте да буде човјек.“ Дакле да буде човек – али човек! Е,
тог човека тражи овај
афористичар. А њега нема у идеји глобализма који писац овако види:
„Глобализам је (...) димна завјеса уско себичних интереса.“ И сад отворено подручје себичности живота а људске потребе
су аскетске и међу људима је много оних који су превазишли животињске нагоне и хоће човека – себе да
доведу до реткости, до последњег (не)мислећег бића: „Људска животиња ће бити последњи становник зоолошког врта.“ И је ли ту заиста крај за човека: „Човјек
није изгубљен све док може у себи да се пронађе.“
Афоризми су, као и ови из књиге „Игра главом“, понекад водичи у проналажењу човекосебе. У својој креативно-прегалачкој, а људској
делатности, афористичари све чешће граде
духовну преводницу из сатире у мисаоност потпуно уозбиљујући прилике у
које је човек запао и где је и запео као „јуне у камен стаменац“.4 Е, човек мора да
гледа преда се, али и горе, ка небу, да схвати да се пут који прелази доле завршава горе. Зато је афоризам Небојше Иваштанина мисаоно
казивање смисла и његова
сврха разумевање граница проблема је остварена.
Свет је етнички, религијски и културно сложен али је исто тако (не)етнички, (не)духовно и (не)културно пресложен. Социолози, филозофи, духовници... ће то другачије објашњавати али неће успети да испред зла ставе оно непомерљиво Не на планети која се двоуми да нас „однесе“
некамо незнано. Јер, „ко је могао очекивати
да ће (...)5 подивљати читава планета“ (...) а јесте, и да се „претварање планете у пустињу амортизује са успостављањем у њој закона џунгле.“
Парадокс „закон џунгле“ – интереси, јесте неостварива саможивост празнодушја. Па побогу „отворите понекад књигу да мало провјетрите душу“, каже Иваштанин. Разлог је толико уозбиљен да је и створац укорио себе: „И Бог би волио да га
нема, кад види шта је све створио.“ Пред Србима
је и збиља нечовечан захтев: „Од
небеске Србије се тражи да се одрекне
свих земних остатака.“ И да ли само Ср-бије? И захтевалац је добио одговор:
„Нисмо ми толике будале да не видимо колико ви нисте паметни.“ Памет не влада
светом, она само афористички мисаоно
упозорава, па њен допринос културној свакидашњици није безначајан. Он треба да нас замисли, упамети да не би омашке подводили под одредницу „судбинска дешавања“.
Дакле, „Игра главом“ Небојше Иваштанина је ослоњена на оно Милошево „ко се моје главе дрзне ни своје се наносити неће“. А чему то води? Наш писац је пожелео свет игре мислима, да се надмећемо у мудрости како би се лакше носио трет заједничке несреће.
Неправична подела терета је нови терет за
савест: „Срби су неуништив народ који ће вјечно да живи. На савјести својих непријатеља.“ Значи, непријатељи су и сами себи непријатељи!
Порука ове књиге је да живот
треба успорити са дотоком здраве мисли јер, „што брже живе, људи све спорије
схватају смисао живљења.“ На берзи доброте
највреднија је добра мисао и задовољство животом. Али, ни ту се „игра главом“ не завршава, нажалост.
Мисаоно озбиљна књига афоризама
„Игра главом“ Небојше Иваштанина је штампана
двојезично, на српском и руском језику у
српско руској поетској библиотеци. Њена поетика
и јесте мост да се из света тескобе пређе у свет духа.
У Пожеги,
21. фебруара
2018.
_____________________
1) Небојша Иваштанин (Ламинци, код Градишке), пише поезију и афоризме. Објавио седам књига. Живи у Градишкој.
2) Небојша Иваштанин: „Игра главом“, Свет књиге Београд и
Вахазар Москва, 2017.
3) Каже Бела Хамваш у „Хиперионским есејима“.
4) „Запео ко
јуне о камен стаменац“: Народна изрека коју сам чуо у мом родном Субјелу, а каже се за оног који мало
мисли а кад задре како то не треба, он добије ово поређење: „Као јуне.“
5) И да не помињем од чега!
0 коментара:
Постави коментар