ПАРЛАМЕНТАРАЦ
Чељади моја! Откад је света и века,
постојали су оговарачи и преговарачи. Ови први су вам ти који олајаваду и
завађаду људе. А преговарачи су вам од њи` здраво бољи, јербо они мириду
завађене људе, па чак и државе.
Њихов пос`о није ни мало лак јер има
так`и бандоглавих људи. А кад су државе
у питању... Политичари су вам кадгод тврдоглавији и од магараца. А дигод нису
ни паметнији од њи`.
А кад се нађе паметан преговарач, па му не
да да извезе, нег` само он дивани: „Те
ово вам не ваља! Ово вам је, здраво боље и паметније. Ако ме послушате, биће
боље и вама и нама.
То вам
је као у шаху. Навалите о`ма` на противника. Поједете му полак фигура, и
он нема чиме да се брани. Ондак, шах – мат! И о`ма` је прича завршена.
Е, кад је већ о том реч, сад ћу вам,
диванити о баба - Нати... Не, немојте се смејати! Није реч о било каквој баби,
ил` боже ме саклони, о некој наџак - баби.
Тамо ди сам се ја
родио, то је било оно право банацко село. Онако ушорено, к`о да си лењиром црт`о сокаке. Ту су се сви познавали. А деца су чак
знала и чија је која кера. А тек баба - Нату. Та за њу су знали у целом Срезу.
У време кад је почињала ова прича, ондак она није била
баба, нег` девојка. И то сам` так`а. А
то вам је било пред саму окупацију. Обећа се она тада, Проки, ковачу. А он је био сила
од момка. Лепо их је било видити. Ал` није им се дало. Он погибе већ у првим
данима рата. Ната дуго није могла да га прежали, па реши да се никада не удаје.
Да би бар донекле заборавила на своју
тугу, поче да се бави хуманим послом. Да помаже другима, дигод се за то укаже
прилика...
И није дуго чекала. Дође и тај проклети
рат, који ником добра није дон`о. Дођоше
и Немци, а ми смо их већ имали у селу. Ове наше, банацке.
Док се није закувало с отим ратом, лепо
смо се с њима слагали. А кад осетише, да је дошло њихово, о`ма дигоше репове и
окренуше ћурак. Обукоше швапске униформе, па по читав дан у њима шпацирају
сокацима и малтретираду нас. А наш некадашњи комшија Јохан, узе један дан `артију
и плајваз, па направи списак комуниста... Ондак, ови прави Немци с отог списка
поапсише малтене полак села.
Пошто нас ове наше домаће
Швабе прогласише комунистима, Немци решише да нас стрељају.
Видесмо ми да нам је сван`о црни петак! Е, ондак на сцену ступи наша
Ната:
2
-Тол`ке сам завађене људе
измирила и помогла млогима у невољи... Та нећу ваљда допустити, да нам побију
полак села.
Испрси се Ната, онако у пуној снази и
лепоти и оде право код немачког комаданта. Кад дође пред немачку команду,
стражар не хтеде да је пусти унутри. Капетан Милер је све то посматрао кроз
пенџер своје канцеларије. Отвори пенџер и нареди да је пусте, да види, шта та
жена хоће.
Ната о`ма` уђе код швапског команданта.
Како је примио, и шта су диванили, то сами Бог зна! Знамо само, да су преговори
трајали три дана и три ноћи, иза затворених врата. И на радост целог села,
Немци пустише ухапшене сељаке.
Сви смо јој били захвални, јер је спасила
полак села и доказала да је вешт преговарач. Требало је издржати три ноћи...
Као последица веома тешких
преговора, након девет месеци, роди се мали Шваба. У знак захвалности капетану
Милеру, што је сељацима поштедео животе, даде му име Миле.
Ондак нас је Ната још једаред спашавала.
Таман смо се ратосиљали једног зла, а оно дође друго. Окупатори отишли,
ослободиоци дошли. Чељади моја! Не зна се шта је горе. Кад вас јебаваду
окупатори, по кратком поступку, ил` ослободиоци, натенане.
Село нам ослободише, Руси, то јест`,
Козаци. За њи` смо чули да су храбри, да
волу да попију и да млого волу жене. `Ајд`, што су нас ослободили. Зато им
фала! И то што пију, фала Богу, наћи ће се дудоваче у свакој кући. Ал` што волу жене... Бог те молов`о, не мож` их сакрити ни у мишју рупу. Дигод виде женско
чељаде, они о`ма` заскачу, па била то девојка, јал` баба.
Видимо ми, да је ђаво одн`о шалу, па моли Нату да разговара са њиховим
командантом.
Кад је овај вид`о Нату, о`ма` је примио!
Чим је ушла код њега, почели су преговори. С овим Козаком су преговори трајали
два дана дуже, нег` с Немцом. Канда је
овај Козак неки тежак човек. Ал` му је
Ната на крају сломила отпор. А могло би се касти, да је и он њу сломио, јер кад
је изашла од њега, једва се држала на ногама. Но, важно да је успела. Већ
сутрадан су Козаци напустили село.
И овог пута је Ната дала све од себе. А
резултат ових преговора је био, да је мали Миле – Шваба, добио брата, Козака,
коме је Ната наденула име Коља.
Тол`ко
јој је село било захвално, да је по ослобођењу предложише за борачку
пензију и деци дечји додатак. Пензију јој одмах доделише, ал` дечји додатак не!
Децу су рачунали, као колатералну штету.
3
Касније, кад су јој деца
одрасла, ми смо је сви звали баба - Ната. Она се и даље бавила послом
преговарача и то веома успешно. А то је од вајкада била тешка професија. Ако
успеш, сви те волу. Ако не успеш, ти си јебена странка.
Кад је умрла, да
би јој се одужили, позвали смо плек музику. Неки су `тели и почасну паљбу, ал`
деда Панта рече:
-Ман`те се људи! Није њој јадници више до пуцњаве.
Напримала се она метака, за време тол`ких преговора!
Веселин
Милићевић
0 коментара:
Постави коментар