Милијан Деспотовић
ТОК ПОЗИТИВНЕ СВЕСТИ
Ненад Ћорилић: "Мене сте нашли"
Афристичар је мисаони орфеј који у
пресеку разочарење/ тријумф, кроз парадокс и
сарказам, налази одговор на питање: учињено, последице. Човек и његово понашање јесу елементи афоризма који је производ позитивног тока свести.
Оно што је афоризам одругојачило од основне форме свевремености
јесте подформа - сатирични
афоризам који се уклопио у ново време искуства и носи тај терет другачијег очишћења и
васпостављања нових моралних вредности
у друштву. Зато је афористичар на озбиљном задатку и он често разара лошу намеру својих јунака који би по своме
а он се од њих брани одбацивањем: „Мене сте нашли“,1 како је своју збирку афоризама назвао Ненад Ћорилић.2 Срж његових афористичница је у закључку: „Крајње је време за нови почетак". Увек се почиње, искуство је само основа за испочетак. Зато, ваљда, и тема промишљања овог афористичара није потрошена, она је лични атар али се о њој промишља увек на нов начин. Тако то чини и Ненад Ћорилић. „На мети Ненадових убојитих стрелица су
све девијантне појаве које боле и погађају обичног
човека. Нема теме из живота коју Ненад не дотиче. (…) Зна Ненад где треба
боцнути и упутити критику. Као професор енглеског језика (језика хладног хумора
и мисли: прим. М. Д.) одлично
барата речима, не расипајући их без разлога, поштујући правила писања ове најкраће (...) књижевне форме.“ 3
Појединац и заједница
фактори су сукоба и превирања,
отуда је и политика код Ћорилића уплела прсте у афористичку драматургију. Отварају се
поглавља која превиђају они који другима прописују неприродна правила: „Журимо у Европску унију. Али
ни изблиза толико као ови што
би из ње да изађу.“ Уместо да се брину своју
муку, како то захтева регулациони принцип демократије, они хоће да паметују и нама који смо
„познати као добри домаћини.
Зато код нас највише долазе
незвани гости“, изгледа. То је та пројекција збиље у коју смо и ми унутра залутали у трагичним искушењима. Мисао као израз саобраћања са насталим стањем овде је остварила циљ: „Да натера људе да мисле.“ Јер, „Афоризам
је средство за дезинфекцију друштва", каже
Ћорилић.
Лажни демократски декор је поразна
илузија да се негде чека
нешто умирујуће и да ће пројекцију реалније збиље остварити они који су алтернатива ишчезавању човека. Зло мора искористи сваку мрљу афективног колача смрти: „Американци неће више бацати атомске бомбе. (…) Све мора да
се искористи.“ Та већ онемоћала
старица, како би рекли наши
мудри људи, све испушта из руку не слутећи да мора добити и додаваче испуштеног, а испуштено ће процес распрскавања доживети у сопственим рукама. Прогон Србије
јесте милитантна игра заблуделих играча. Али, они заборављају да је Србија и „тамо далеко“5 (у њима самима), дошла
је на врата „светске кухиње“
чији „мајстори (…) воле
да соле памет.“
Једна од наших исправних реакција јесте
да недамо Косово. Симболизацијом искуства повлачили смо погрешне „фигуре мрака“ и кад год смо то шинили ми смо губили партију:
„Ако дамо Косово више
нам ништа неће тражити. Узимаће без питања.“ Кад овце, вођене овном рогоњом, провале ограде, страда купус. А ограда
је проклетије. Треба поправити ограду
да стока не излази.
Тесла је свету оставио
визију светлости а не визију мрака у коју ту светлост претварају. Цивилизација која
користи науку за одуку од живота
заборавља да и она сама
долази на ред оног што
чини другом. Пада „невидљиви“, а видљиви грешник покајно себи у недра саопштава: „Кад год се нађем у Србији осећам се изгубљено.“ Наш афористичар добро зна шта је записао, не могу се буквално
читати његови афоризми, па ни овај,
када се зна да је осећај
изгубљености не у простору
већ унутра у човеку
који ту изгубљеност осећа. Реконструкција суштина које мере савест и учињено, почиње да доводи у склад ствари. Тај тренутак треба препознати, на њега опомиње и сарказам нашег афористичара: „Све би било боље да смо на време ушли у Европску унију. До сада
би смо већ изашли“,
на светлост дана. Да је илузија победе поробити и слуганисати поробљивачу, говори и чињеница: „Нама ни Турци ништа нису могли. Чим
су видели колико смо јаки, сачекали
су петсто година и отишли.“
Ма колико ово био сарказам јесте опомена стрпљивог фактора који се зове време. Стрпљивост и храброст предака на
то опомиње нас као потомке.
Расељавање из ових или оних разлога, за које не треба
тражити оправдање, јер га антрополошки и духовно нема, доживело је сатирични вапај Ненада Ћорилића: „Остајте овде. Да имам коме да пошаљем разгледницу.“ Ово Шантићевско писмо „надживљује тренутак нашег
физичког постојања да би нас суочио са одсудним и страшним питањем: како проширити границе времена које
се све више стежу у непробојан обруч и
сигурну замку.“5
Ми нисмо псећег порекла, људи то нису, али нам се десили
и они који лају и олајавају, ми нисмо лоповска земља, али су нам се окотили лопови („Чувајте паре, биће још лопова“), нисмо
ни каубојска земља али
многе су смртовнице у позадини имале мету. Уосталом „можда и јесмо луд народ, али не закопчавамо се на леђима“,
не идемо натрашке. Много
тога су нам баш такви приписали, а свак пише онако како се он осећа али, али збивања доста тога демантују, доста
потврде. Зато ову књигу
и треба опрезно читати
да би њена дељивост била изведена по тачним шавовима пишчевог сарказма.
Свако поређење у овој књизи је замерно али оно води ка усаглашавању сујете и истине,
политике и аполитике, сјаја и празнине. Уверен у недовршеност према много чему Ненад Ћорилић је, на моменте
у времену измешао доживљаје али их је сабрао у заједничко време па поручио својим „јунацима“: Изволите
се препознати. А истина: „Истина увек избија на видело. Али немају сви храбрости
да јој погледају у очи.“
У Ужицу,
17. августа 2019.
__________________
1) Ненад Ћорилић: „Мене сте нашли“, Библиотека Вуковог завичаја, Лозница, 2019.
2) Ненад Ћорилић (Лозница, 1975) пише приче и афоризме. Објавио
шест књига. Живи у Лозници.
3) Раде Ђерговић: „Нова кwига врсног аутора", предговор књизи „Мене сте нашли“, стр. 6.
4) Каза ли Стефан Немања у
књизи Милета Медића, „чувај роде свој језик (…) можеш и и да изгубиш територију али она
је тамо где се језик наш гргољи“.
5) Никола Ковач: „Упитна мисао“, Просвета, Београд, 1980. Стр. 197,
198.
0 коментара:
Постави коментар