КолоВођА
Године
ме стигле и моје тело поче отказивати послушност. Срећом... ум ми остаде
блистав попут крљушти рибе плашице из Охридског језера. Одмалена нисам добро видео,
тако да ми је перцепција простора прилично измењена. Некада сам до даске одвртао
песме бенда ''Дисциплина кичме''. Баш ми се свиђало да околини не буде пријатно,
али ме је њихова ''Бука у моди'' временом коштала озбиљних проблема са слухом. Изврнути
свет Луиса Керола постаде ми
свакодневица, што и није толико чудно јер су нас доктори почастили идентичном
дијагнозом.
У
средњим годинама сам, напротив, постао фанатични љубитељ безвучне композиције 4’33“ - Џона Кејџа, пркосећи тако филозофској аксиоми
Паскал Мерсијеа да ''Људска бића не подносе тишину, јер тешко подносе себе.'' Стрепих,
само, да ме омиљена Бетовенова ''Девета симфонија'' временом не претвори у злог
Алекса из филма ''Паклена поморанџа!
Сем тога... проблеми са кичмом постадоше
све учесталији, што је за последицу имало хроничну укоченост леђа. Болове сам успевао
да елиминишем свакодневном квантном медитацијом. Главни проблем је, међутим, настајао када сам неким послом морао да се
савијем, што је могло довести до трајног закуцавања у беспомоћни и понижавајући
положај. Такав језив епилог не призивах себи као
судбину клету!
Због здравствених проблема, мало
ко је и желео да ме запосли. Моја животна егзистенција је на неки непредвидиви
начин била угрожена. Зато реших, да се након силних процедура и прегледа обратим
личној неуролошкињи, како би ми дала тачну дијагнозу и упут за инвалидску
комисију. Ионако сам се у животу нарадио за ситне паре и велику муку па да барем
убудуће уживам поред реке - да пецам и слушам тишину, ако ништа треће. Иначе,
дубоко сам веровао да је скромност врлина срећних, те ми материјални моменат никада није представљао
важан приоритет у животу.
Елем, нестрпљив да дочекам решење о телесном
оштећењу, отрчах до ''Националне службе за запошљавање'' како би саветници
наговестио будуће измене у мом статусу незапосленог лица. Покуцах на врата њене
канцеларије и она ме љубазно позва да
уђем.
- Па,
добро, Дон Кикоте... завешћу те у нашу евиденцију као особу са инвалидитетом, чим
добијеш то решење. Знам да си паметан, вредан и способан, али... и сам знаш да
је велика мука за посао. Понуда је иначе
огромна за неквалификоване раднике. Међутим, твој проблем је што си
преквалификован а тренутно немам шта адекватно да ти препоручим.
- Како
мислите преквалификован? Па ја уопште немам завршен факултет! - мада диплома није
једино мерило знања и образовања. И сами знате да пуно заната имам у својим
рукама - а самоук сам иначе.
- Видиш,
твој ЦВ је као пресликан из оне песме ''Пекар, лекар, апотекар''. Претпостављам
да је и тебе упропастио рокенрол. Сам си себи закувао љуту ''Рибљу чорбу'' и
немој да ми кукаш и да се свуда брукаш.
- Посаветоваћу
те, онако пријатељски, да све стечене преквалификације преквалификујеш на ниже
квалификације, како би се могућност твог запошљавања увелико повећала. Да те
пријавим за неки нови курс, шта мислиш?
- Пааа...и
сами знате да сам све живе и мртве курсеве завршио до сада и слаба вајда од
тога. Имате ли шта ново у разноврсној едукативној понуди?
- Размишљам,
управо! Ааа, шта мислиш... да завршиш курс плеса? Таман да раздрмаш зарђалу кичму
како не би трошио драгоцено време на физикалне терапије. Ко би га знао? - можда
временом и постанеш стални члан неког културно уметничког друштва или познате
плесне групе. Види барем света мало, ако ништа
једино. Живот ионако пролази, док ми размишљамо искључиво о послу.
Додуше, не ваља човек ни да седи докон, јер се тако даје лош пример омладини
који би само да лежи и обогати се преко ноћи.
- ОК!
Да барем тако спојим лепо са корисним док ми не стигне решење о инвалидности, а
после ћу видети куда даље.
- Овог
момента убацујем у рачунар твоје податке и пријављујем те на листу за доказано
перспективан курс. Као што, вероватно знаш, неће те ама баш ништа коштати као
незапослено лице, јер тако држава подстиче активно тражење беспослености. Зато,
што пре отиди на ову адресу на којој је
плесна школа са којом имамо дугогодишњу сарадњу и реци да сам те ја послала. Да
ли ти је познато где се тачно налази или да ти покажем њену локацију на Google Maps?
- Како,
да није! Па то је у мом комшилуку. Свакога дана, минимум десет пута прођем
поред ње и примећујем велику гужву као да се дели нешто бесплатно.
- Ето!
Шта има лепше од тога да ти је школа, а можда и будуће радно место у близини
куће, па ћеш на посао ићи певајући а враћати се играјући.
Захвалих саветници на свесрдној помоћи и
журним се кораком упутих ка добро познатом објекту. И таман што замакох иза
црквене порте, умало се свом силином не сударих са здепастим поштаром који је
сав зајапурен у лицу бленуо у свој мобилни телефон и трчкарао цик-цак уоколо не
хајући много за околне пролазнике.
- Дон
Кикотеее! Свуда те тражим јер никада ниси код куће. Имам за тебе пакет који
морам да ти уручим лично. Ај'... потпиши овде да си га примио, па да идем даље.
Брзоплето ми даде хемијску оловку како бих жврљнуо
пријемницу а ја се сетих да нисам понео наочаре, тако да не видех најјасније
где треба да потпишем.
- Ма,
није ни битно! Извини, журим на штрајк поштанских радника. Жуууррииииииимм -
ај' ћао!!!
Одгурну ме у страну својим незграпним телом
и након двадесетак корака свом силином пролете кроз одшкринута врата плесне
школе у коју сам се и ја упутио. Таман да му вратим оловку коју је у журби
заборавио како се не бих избаксузирао! Није лепо да поткрадам државу на очи цркве
у близини.
Пре него што уђох у просторије школе, тик
до врата приметих спрејом исписан графит и препознах стихове песме моје омиљене
групе The
Doors: '' When the music’s over.
Turn out of lights!’’.
Морисонова
пророчка мисао ме је још више оснажила у уверењу да сам на правом месту. Надам
се да нећу чути и врисак лептира који је песник прижељкивао пре своје смрти.
У тесном и мрачном ходнику школе се поново
сударих са поштаром. Покушах да му на брзину објасним да је нешто заборавио, а
он ме видно задихан прекиде у излагању.
- Пусти,
бре, Кикоте ту безвезну оловку! Можда ће
ти једном и затребати, ко би га знао!? А, сада - журим...жуурррриииииим на
протест!!!
Чувши галаму у ходнику, испред мене се
појави отмена, средовечна госпођа са необичном мачком у свом наручју. Имао сам
крајње нелагодан осећај да ми се маца церека у лице, иако претпоставих да је у
питању оптичка варка због мојих уобичајених проблема са видом.
- Добар
дан! Шта тражите овде ненајављени, господине? – обрати ми се прилично оштрим
тоном, непрестано милујући своју љубимицу.
- Мене
су, знате, послали из ''Националне службе за запошљавање'' - везано за курс
плеса. Проследили су вам моје податке сигурно, проверите молим вас.
- Шта
мислите!? Да сте неко толико битни па је толико ургентно?
- Заиста,
извините! Ево, сачекаћу напољу - таман да попушим паклу цигарета, па ме
позовите поново кад будете расположени да радите.
- Хм...
кад боље размислим, ви сте ми једина публика данас. Делујете ми на први поглед интелигентно
и продуховљено, па бих вас замолила да пажљиво одслушате оперску арију коју
увежбавам свакодневно на паузи. Иначе, овде радим као РачуноВођА. Знате, ја сам
стекла дебелу пензију у Америци и сан ми је да запевам у ''Метрополитен опери''
у Њујорку!
- Није
ми ,само, јасно... зашто уопште радите, ако сте већ стекли инострану пензију, а
верујем да она није мала?
- Зато
што сам локалПартијота!!! Трудим се да поштено заслужим и националну пензију
као несуђена примадона ''Народног позоришта''. Него... уђите у моју канцеларију
и одслушајте арију из моје омиљене опере ''Кармен''. Искрено, техника дисања ми
је мало проблематична ал' радим на томе да је унапредим. Приметили сте сигурно
да имам велики капацитет плућа што мом певачком потенцијалу и те како иде у
прилог.
Закорачих у њену минијатурну концертну
дворану а дива се, онако ниска растом, попе на канцеларијски сто и поче да пева
гротескну верзију чувене оперске арије. Њена маца, церекајући се од среће, оштрим канџама снажно загреба керамичке плочице на
поду додајући језивим фреквенцијама још мрачнији призвук - к'о да се затекох у кадру
филма ''Ноћ вештица'' - Џона Карпентера.
На крају надахнуте интерпретације, учтиво
јој рекох да због лоше акустике просторије и није све баш звучало савршено, али
би требало да у ''Метрополитен опери'' све легне са њом на своје место и да се
не секира без велике потребе како не би изгубила свој драгоцени глас.
- Е, баш сте, велико срце!!! Видим се да сте музички образовани и да
свршено препознајете мој упечатљиви уметнички изрез! – рече ми се сва
усплахирена од среће, док су се низ дубок деколте сливале крупне грашке зноја.
- -
Да коначно пређемо на посао јер се ближи крај моје двосатне паузе. Шта рекосте,
како се зовете? Морам да проверим да ли сте уопште на нашем списку.
- Зовем
се Дон Кикот. Пре неких сат времена, саветница ме је пријавила за курс плеса - као што вам
претходно и рекох. Додато је моје име на ваш актуелни списак а надам се да електронска
управа не греши јер верујем да је природно интелигентна.
Претрага по мејловима и базама података
некако се одужи, па јој крајње добронамерно понудих помоћ - иако нисам баш
најбоље видео без наочара.
- Шта
умишљате, Дон Кикоте!? Зар сматрате да боље од мене познајете ствари које ја
никако да научим!? – увређено ми рече.
- Дефинитивно
фалите на нашем списку. Жао ми је, не могу вас примити на курс
плеса...процедура је сурова али и праведна.
Мрзело ме је да се даље препирем и кренух
ка вратима како бих потрошио своје драгоцено време на креативније ствари. И
таман, што се ухватих за кваку на вратима, РачуноВођА ми се поново обрати,
приметно смиренијим тоном.
- Управо
се сетих, а баш размишљам све време. Пре десетак година бејах на концерту наше велике
уметнице која је дириговала хором у ''Карнеги Холу''. Рекох јој одакле сам и да
ми је велика жеља да постанем звезда као она. Док ми је давала аутограм, рече
ми успут, да случајно има унука овде и
показа ми слику. То мора да сте ви! Тешко да ћу погрешити јер одлично памтим
лица.
- Тај
сам, главом и брадом... мада то у принципу и не мења ствари везане за курс
плеса, ако ме заиста нема на списку. Одох ја на пецање, ако ми не замерате. Више
волим да гледам како игра пловак на површини воде.
- Како
не мења? Биће нам велика част да је нови члан нашег ансамбла унук познате уметнице.
- Није
ми само јасно... како ћемо практично да реализујемо све? Вероватно ћу цео износ
курса морати да платим из свог џепа а динара немам јер сам незапослено лице.
- Ма
дааајте, молим вас! Кога још данас брига за правне или друге заврзсаламе!
Заборавили сте да сам живела у Америци, тако да сам у ову плесну школу увела методе
Герила маркетинга које експресно анимирају људе да се масовно уписују код нас
- Захваљујући
мени као РачуноВођи, а првенствено
КолоВођи - кога ћете нешто касније да упознате, наше плесне школе се отварају
широм земље.
- Како
све то заправо функционише, није ми баш сасвим јасно?
- Врло
једноставно... уместо да, претходно, одређени износ уплатите нама, ми вам на
првом часу дајемо субвенцију а онда нам је на наредном враћате увећаном за дуг
из претходног часа који нисте платили јер вам га нисмо ни тражили. И све тако
наизменично, до краја самог курса док сав новац не буде поново код нас. Тако да
вас, ако сте ме добро разумели, данас неће ништа коштати да уђете у пирамидално
коло са нама.
- Свашта
је мене научила бивша девојка која је иначе била финансијска саветница на ''Вол Стриту'' и баш штета што се у погрешно
време нашла на једној од ''Кула близнакиња'', како би ме запросила. Ја сам
требала да будем на другој, ал' сам каснила због великих обавеза као и обично. За
велику журку у ''Централ парку'' након просидбе је ангажована и позната група
''Идоли'', чију песму ''А ја кажем А, а где је Америка'' пуно волим. Ко зна,
зашто је то било добро - мада смо се
лудо волели! На крају приче, закопах тешку трауму у дубоку државу и вратих се у
свој родни крај.
- Него...
да не губимо ми време јер ми истиче скраћено радно време. Продужите слободно до
плесне дворане како би боље упознали наш ансамбл. Ако вам се из било каквог
разлога нешто и не допадне, биће ми искрено жао, али ценим свачију уметничку
слободу да нас напусти, свакако. Само идите низ ходник за мојом слатком мачкицом
а она ће вас одвести тачно где треба. Ја психички морам да се припремим за
вежбе дисања са учитељом певања који само што није потуцо. Пардон... извините
на мом малом лапсусу! -Покуцо - хтедох рећи! Дуго сам била ван земље, па ето,
заплићем језиком понекад.
Кренух за насмешеном мачком која је весело махала
репом савијајући га повремено у чупави знак питања, како би ме можда
провоцирала. Коначно дођосмо до повелике, слабо осветљене дворане у којој се
највероватније организује курс плеса.
-
Дообаааааар даааан! Драго ми је да си дошао и претпостављам да си овде како бих
те под - учио мојим вештинама. Видим да те је наш мачак довео а он такву част
указује само уваженим особама. Јако обезбеђење иначе не дозвољава да било ко
уђе у наше просторије.
- Да
ти се, прво, представим... ја сам HERRz ASS, сертификовани КолоВођА врхунског
ансамбла који видиш иза мене. Новим члановима, као мотивациону поруку ради
добродошлице, имам обичај да кажем да смо: ''Само мали клан који кује велик
план!''.
- Баш
ми је Мило! Право да вам кажем... ваше име и презиме ми звуче помало необично.
Као да нисте са ових простора?
- Nomen
est omen! Зашто те то чуди, побогу? Моји корени су изворно германско-англосаксонски, али сам рођен на
овој груди тако да ваљда имам неотуђиво право да мојим венама тече и словенска
крв - а знај да нисам малокрван! Велики сам љубитељ и поштовалац народних игара,
те се слатко изиграх разних кола још за живота а временом постадох признати
ауторитет и ван граница земље. Мој животни мото гласи: ''Сељак преже вола - Ја, народна кола!''. Знам да то нарцисоидно и
претенциозно звучи, али сам заправо ту
крилатицу тенденциозно изрекао како бих и сељаке уздигао на један виши, духовни
ниво и тако их анимирао да нам се у што већем броју придруже.
- Ред
би био, да те упознам и са осталим члановима ансамбла, па да сви скупа заиграмо...
Погледах мало боље иза њега и као да
угледах нејасне силуете људи који су ми наизглед деловали помало необично, али
и веома застрашујуће. Избечих своје очи у полутами, како бих што боље изоштрио
сужено видно поље и изненађено констатовах да поједини уметници чврсто држе
штаке у својим рукама, док други шакама грчевито стежу металне штапове и носе
тамне наочаре као да су слепи. Неки су, пак, правили брзе и нагле покрете прстима
и као да су покушавали нешто да ми кажу неразумљивом мимиком.
КолоВођА примети мој зачуђени израз лица,
па ме благо потапша по рамену схвативши да сам мало збуњен, а онда рече поносно:
- Не
чуди се, пријатељу, што међу нама има ћопавих,
слепих, па чак и глувонемих. Без обзира на све телесне мањкавости, ми смо прилично
уигран ансамбл коме ни страшни хендикепи не представљају никакав проблем да остваримо
врхунске резултате на такмичењима широм наше лепе домовине. А оно што ме посебно радује, јесте
то, да људи попут мојих миљеника има све више захваљујући генијалном и мудром
потезу наше РачуноВође. Вероватно ти је испричала о чему се ради?
- Ма,
разумем ја, све то – све је прилично транспарентно к'о ова мрачна дворана! И
сам имам дугогодишњих проблема са видом и слухом, мада ме највише плаши кичма. Ако
се само једном незгодно савијем - ту ми је заиста крај!
- Немој
да бринеш! Као што можеш и сам да видиш... ја сам потпуно здрав и хвала
Франкенштајну што ми ништа не фали! – да се нашалим мало са тобом како бих те
опустио. Као КолоВођА носим тешко бреме одговорности и будним трећим оком
пратим да се нико не повреди док играмо. Ако само један падне , сви падамо ко
домине и тога сам савршено свестан! Веома је битно је да ме сви чланови
ансамбла прате у корак, а то свакако није тешко јер изискује самодисциплину и
п-ослушност.
- Не
разумем!? На шта тачно мислите када кажете п-ослушност? Има ли то неке директне
везе са под – учавањем, које малопре споменусте?
- Видиш...
игру сам војнички прецизно осмислио да ови што одлично виде и чују - ал' су мало
ћопави, лупкају штакама по паркету у ритму који им задајем ногама како би га глувонеми
и слепи јасно осетили преко вибрација пода и тако синхронизовано ухватили корак
са мном. На крају крајева, највећим делом тапкамо ногама у месту или се
периодично завртимо у круг, тако да се таква једноставна матрица лако увежба за
сва времена и почне да се игра инстинктивно без пуно непотребног размишљања
које одузима позитивну енергију.
- Наша
омиљена игра се зато и зове ''Глуво коло'' - јер нема музичку пратњу сем
диктата мојих ногу, тако да је испадање из ритма сведено на минимум и за оне
најглувље. Увео сам и новину, да повремено играчи замене своја места у колу
како не би можда дошло до засићења и пада креативног елана, што је недопустиво
за врхунски ансамбл који претендује и на светску каријеру. Мени самом је
доживотно резервисано место на водећој позицији отвореног кола. Сад... некад је
то скроз лево, а некад скроз десно - све зависи, како ко и одакле гледа! Мада, то суштински и не мења
ствари јер сам КолоВођА - како год окренеш и обрнеш!
- Морам
вам признати да једино знам да играм ''Бранково коло''! Вероватно су вам
познати његови стихови:
Коло, коло, наоколо,
Виловито, плаховито,
Наплетено, навезено,
Окићено, зачињено,
Брже браћо,амо, амо,
Да се скупа поиграмо.
- Није
нам сада у плану да мењамо свој уметнички програм јер из објективних разлога не
можемо да постигнемо тако брз ритам , мада звучи обећавајуће. Него... ухвати се
ти, лепо, са нама под руку - па да оплетемо заједно по ''Глувом колу''.
Стадох солидарно као наглува особа између
слепог и ћопавог, како би тако чинили нераскидиву целину, а КолоВођА поче ђоновима
својих црних кожних чизама да нам у дубоком заносу диктира ритам. Крену пар
корака улево, па стаде. Па поче одсечно да тапка у месту. Затим крену мало
удесно... па поново тапкасмо са њим неко време у месту. И све тако редом, док
не окренусмо пун круг. А онда се журно упути на други крај кола па поновисмо
све исто... само у супротном смеру! Након другог круга почех да губим корак са свима
јер сам због губитка слуха имао и поремећен центар за равнотежу.
Крену нагло улево а ја се померих удесно. Он
започе ревносно да тапка у месту а ја по инерцији наставих да играм удесно. И
када формирасмо компактан круг, мене центрифугална сила свом силином избаци ван
кола.
КолоВођА се бесно раздра на мене - нимало
не личивши на љубазног човека каквим се на почетку представљао!
- Дон
Кикотееее – коло не сме да стане!!!
- Џаба
ти је наглувом говорити, изгледа! Лепо ти објасних да мораш да искључиш свој мозак
и стриктно пратиш мој ритам. Је л' то, бре, неки велики проблем ил' да ти
нацртам на табли све? Тотално нам разбијаш концепт у самом старту и очигледно
ниси тимски играч. А кад уђеш једном у коло са нама, знај да нема бежаније! Сем,
Косе... да те на рукама носе.
- КолоВођо!
Рекох ти да играм искључиво ''Бранково коло'', а ово ми је некако превише монотоно,
депресивно и клаустрофобично па ми никако не полази за ногама. Да се коначно
разумемо, не лежи ми твоја школа па да се лепо опростимо - к'о у Бранковом, ''Ђачком
растанку''!
- Еее,
па неће моћи, Кикоте!!! Поломићемо ти обе ноге па ћеш ћопав к'о од неслане шале
да заиграш са нама. Па да видиш како се мој ритам хвата са лакоћом... без
грешке у корацима!
Чланови ансамбла, попут разуларених зомбија
из спота ''Трилер'' - Мајкла Џексона, кренуше изненада ка мени. Предњачили су
ћопави а за њима милеше глувонеми и слепи, како би ме оборили на под и ударцима
дрвеним штакама и металним штаповима трајно хендикепирали, одузимајући ми
способност да се крећем слободно без икаквих ортопедских помагала.
Потрчах дијагонално преко дворане, до самих
улазних врата, али се саплетох на нешто грбаво у околној тмуши и прострох се к'о
итисон по паркету. Ошамућен од снажног ударца главом о под - а ионако слабовид,
учини ми се да лежим поред повелике гусенице. Схватих касније, да је заправо
био у питању тепих кога је КолоВођА уроловао и одложио на руб дворане, како не
би пригушио вибрације без којих би играчи били тотално дезоријентисани у
простору, те би тако изгубио апсолутну контролу над њима.
- Хоћеш
да повучеш дим Кикоте? Кад већ пузиш по паркету, кулирај барем мало са мном –
обрати ми се гусеница, премештајући кристалну лулу с краја на крај усана.
- Само
га дубоко увуци у плућа и има да продишеш за пар секунди. А онда ћеш, надам се,
угледати шареног лептира који ће те на својим крилима однети далеко одавде. Никада
више не дозволи себи да се простреш по поду, како не би као дроњави тепих завршио
у неком прашњавом и мрачном кутку. Сурово одбачен а годинама гажен и излизан од
туђих ногу!
- Теши
ме само што је моћ моје метаморфозе велика, али је велико питање шта ће једног
дана да излети из мене. Можда се поново родим као чаробни Монарх лептир а можда
од мене испадне само бедан мољац. Додуше... до када буде вуне и оваца – биће и
мољаца! Зато се, барем ти, што пре
усправи! Људско си биће па треба храбро да управљаш својом судбином, а не како то
ситуација налаже и новчаник те слаже. Мени , самој, једино преостаје да у овом
мраку маштам о слободи док пушим мирисну травку из луле.
Послушах гусеницу и повукох пар димова док
су се разјарени чланови ансамбла трапавим корацима приближавали месту мог
посрнућа набадајући својим штаповима по дворани.
За разлику од њих, КолоВођА је опуштено
седео на удобној дрвеној хоклици коју је највероватније добио као награду на
неком такмичењу и склопљених руку стрпљиво чекао на епилог догађаја...апсолутно
сигуран у своју доминацију.
У том се, изнад моје главе појави огроман
лептир, који долете кроз разбијени прозор окренут ка црквеној порти. Усправих се једним скоком и седох
на њега, те одлепршасмо напоље.
Сетих се, у моменту, да сам пакет који
добих од поштара заборавио у канцеларији код РачуноВође и замолих лептира да ме
поново спусти на земљу како бих га узео а он нека настави својим путем даље. Живо
ме је интересовало шта се налази унутар њега и питах се уједно ко је заправо пошиљац? Имао сам довољно времена
да изведем диверзантску операцију јер сам још увек кадар стићи и утећи - за
разлику од инвалида из ансамбла.
- Ооооо,
није ваљда да сте већ завршили са часовима плеса за данас? Надам се да сте
барем уживали и брзо ухватили корак са мојима. Заборавих у врзини да кажем, да
ми је ваша бака у ''Карнеги холу'' рекла да сте страствени риболовац. Хтела бих
да вам у мали знак пажње поклоним кило брашна и литар зејтина, ако се не
вређате? Нека вам се нађе при руци кад пржите упецану рибу. Ми тога заиста
имамо на тоне и великодушно делимо са члановима и симпатизерима ансамбла. Оно
мало што нам и претекне, великодушно поделимо народним кухињама – штета да се
баци у ђубре кад ужегне. Знам, да мало нескромно звучи, ал' и то је једна од
мојих идеја!
- Једну
ствар бих вас замолила од срца а волела бих да остане међу нама - ако може? Школа
плеса сутра неће редовно радити јер се у дворани одржава велика смотра народног
фолклора а желела бих више од свега да наш ансамбл прогласе за најбољи у
региону. Само заокружите КолоВођу на овом папиру како вас не би цимали да сутра
поново долазите. Биће сунчан викенд, па уживајте на пецању кад га већ толико
волите.
- Него...где
ли сам затурила моју оловку? Ова проклета мачка ми стално износи ствари из
канцеларије, излудеће ме скроз!
Док је нервозно тумбала ствари по фиокама,
њена мачка ме фиксира својим помало урокљивим очима и церекајући се, као да ми рече:
- Дон
Кикоте! Није важно с ким се хваташ у коло ако је КолоВођА
увек исти! Ваљда си то схватио у животу до сада?
Климнух
главом у знак потврде изречене мачје мудрости и пожелех да јој у свих девет
живота не зафале мишеви.
- Нее врееедииии! – хистерично завапи РачуноВођА.
- Ама баш нигде не могу да пронађем хемијску оловку тако да од чекирања
данас нема ништа. Ма, нема везе... унапред се ионако зна ко је победник на
сутрашњој смотри. Не питајте ме како
знам, да вам не би откривала јавну тајну!
- Одох да однесем кафу КолоВођи и осталима из ансамбла а баш ми је
драго да смо се упознали. Пренесите моје поздраве вашој баки и надам се да ћемо
једног дана имати заједнички концерт - барем у ''Миланској Скали'' јер није предалеко!
- Нажалост, нећете...у међувремену је оболела од тешке деменције и
ничега се не сећа. Ни своје богате каријере, ни мене... а понајмање памти вас. А можда је и боље тако!
- Заиста ми је жао њене судбине. Ко би реко да ће је таква мука снаћи
у животу. Иииијјуу, олади се кафа...жууууррииииим!!!
Извадих
из џепа поштареву хемијску оловку коју прећутах да имам и са њом натенане избуших
повећу рупу на папиру који ми РачуноВођА даде. Окачих га мачку на реп, па нек
на сутрашњој смотри свечано закићен парадира и церека се неком другом - а не
мени!
Седох
мало да одморим на дрвену клупицу у
црквеној порти и реших се да на миру и дневној светлости отворим пакет. Пажљиво
га распаковах и обрадовах се што угледах чудотворну крему која је била једини
спас за моју оболелу кичму. Нигде у земљи нисам могао да је пазарим јер се налазила
на црној листи - првенствено због забрањеног, али и
лековитог састојка који је и гусеница волела да конзумира чекајући долазак свог
шареног лептира.
На самом
дну кутије угледах цедуљу на којој је калиграфским словима исписана порука:
Само свемир Србина спасава! – Др Скали.
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар