ОБЈАВЉЕНА АНТОЛОГИЈА ФРАНЦУСКОГ АФОРИЗМА
Из штампе је недавно изашла Антологија француског афоризма "Тријумф духа", коју је превео и приредио Александар Чотрић. Књигу је објавила београдска издавачка кућа "4СЕ". Антологија на 250 страна садржи више од две хиљаде афоризама, мисли и цитата сто седам француских аутора, и оних из Швајцарске, Канаде и Белгије који пишу на француском језику. Рецензенти књиге су др Слободан Симић, др Иван Илић, Мирослав Средановић и Мишел Форисје. Слободан Симић у свом осврту на Антологију истиче:
Сусрет с афоризмима француских аутора подсетио ме је на проналажење старе школске лектире на тавану, на све драге књиге које смо читали млади, жељни и гладни писаних мудрих речи. А међу драгим књигама посебно драги аутори: Волтер, Сартр, Дидро, Молијер... Ти талентовани људи су показали и доказали да се чак и малени и литерарно дискриминисани афоризам може одржати деценијама и вековима и остати као трајна порука европској култури и писменом делу човечанства:
„Не слажем се ни с једном речју коју сте изговорили, али ћу до смрти бранити ваше право да их изговорите”, каже Волтер, а понављају сви људи када желе да објасне суштину и смисао демократије. „Мислим, дакле постојим”, изговорио је Декарт и помогао милионима да схвате прави смисао људског и интелектуалног постојања. „Револуција једе своју децу”, схватио је Дантон, а цитирали су га сви који су били сведоци пропадања великих идеја и страдања великих револуционара. „Чувајте се човека који је прочитао само једну књигу!”, упозорио је давно Дидро, као да је прорицао ново време интернета и глобалне неписмености. „Држава – то сам ја!”, наводно је изјавио Луј XIV, али после њега и хиљаде и хиљаде самодржаца који су државу доживљавали као своје власништво, што се скоро редовно дешавало баш у земљи Србији. „Хиљаду пута поновљена лаж постаје истина”, схватио је на време Шатобријан, а после њега и сви који су се икада докопали могућности да врше медијску и информативну индоктринацију, што је, такође, афоризам створен управо за садашњу Србију.
Сваки од горе наведених афоризама зна готово сваки писмен човек. А поједини француски афоризми толико су познати и признати да фигурирају као аксиоми, који даље служе афористичарима да од њих праве нове афористичке творевине. И нема сумње да су француски афоризми нека врста књижевне, а посебно афористичке лектире која је помагала и помаже да се свет и његова турбулентност што јасније, јаче и једноставније опишу, баш тим моћним реченицама које изазивају блесак спознаје. Некад је то само једна једина реченица, некад је то моћна дијада: прва реченица, друга реченица и – блесак!
Размишљајући о француском афоризму и његовој улози у европској афористици, а ослањајући се на неке моје претходне аналогије, где је, на пример, немачки афоризам најстарији брат европског афоризма, све ми се чини да је француски у суштини – отац. Некако смо сви ми у Србији и сви афористичари Европе добили те прве праве снажне и јаке афористичке поуке управо од француских аутора који су врло често били мултиталентовани ствараоци, а афористика им је послужила да се кратком формом најснажније изразе. И заиста, француски афоризми подучавају и саветују на више нивоа, а говоре јаким и јасним речима о свету који нас окружује. И није случајно што се у Француској задржао за афоризме термин – максиме. Јер максиме структурно јесу афоризми, али имају и онај извесни филозофски отклон и ширину која самој афористичкој конструкцији даје онај ванвременски призвук и омогућава конзервирање у времену – све до наших дана.
Приређивач и преводилац Александар Чотрић и овог пута нам је приредио „два у један” ефекат. Прво, предговор који је такав да би могао да буде у било којем уџбенику светске, а камоли српске књижевности, уз бриљантну анализу појединих француских аутора и хронолошки преглед француске афористике кроз историју. Али, наравно, оно највеће „чудо” и највећа добит свакако су изванредно преведени или, тачније речено, „препевани” француски афоризми који изазивају баш онај прави ефекат који настаје добрим избором речи и правилно побуђених асоцијација, ефекат који је неопходан да бисмо могли да „доживимо” овај књижевни род. Велики труд је уродио великим „плодом” – француски афоризми су сада дошли у српску књижевност у великом броју и с високим квалитетом, и ту ће, нема сумње, остати до даљег. Желимо им добродошлицу! А француске максиме које су саткали мајстори језгровите мисли, преведене од мајстора афористике, просто асоцирају на епитет – максимално!
0 коментара:
Постави коментар