„11:52“. КЊИГА КАО ПРОТЕСТ

„11:52“. КЊИГА КАО ПРОТЕСТ

У климатски и политички врелом лету у Србији излази збирка афоризама Нинуса Несторовића са на први поглед чудним насловом „11:52“. За нас је то загонетка, али људи у нашој западној суседној земљи лако препознају време када се 1. новембра 2024. године у Новом Саду срушила надстрешница на железничкој станици, при чему је погинуло 14 људи, а још двоје преминуло у болници.

Реконструкција станице почиње у септембру 2021. године у оквиру великог споразума између Кине, Србије и Мађарске. Уговори нису јавни. Реновирана зграда је отворена 19. марта 2022. године са модернизованом пругом за возове који достижу брзину до 200 км/ч између Београда и Новог Сада. Накнадно је направљен нови ремонт. Поново реновирана станица је отворена 5. јула 2024. године. После пет месеци надстрешница пада и узима жртве. Људи виде корупцију, неодговорност и неквалитетан рад као узроке трагедије, а она се претвара у повод за широко незадовољство ауторитарном владавином у Србији.

Почињу свакодневни протести против владе. Крајем новембра студенти блокирају универзитете и организују уличне блокаде под слоганом „Наше право је да знамо све“. 24. јануара 2025. године почиње генерални штрајк против Вучићевог режима. 28. јануара влада пада, а изабрани нови премијер је надстраначки. Упркос томе, протести се настављају са захтевом за новим председничким изборима и надом за корените промене у функционисању државе.

Људи у Србији протестују на различите начине - транспарентима, звиждуцима и заставама, говорима и захтевима, блокадама и окупацијама, директним сукобима са опонентима и полицијом. Нинус Несторовић бира да протестује својим најснажнијим оружјем - афористиком. По својој дубокој суштини „11:52“ је књижевна оптужница народа против система, написана и изречена од једног храброг сатиричара. У издању књиге постоји и емоционални елемент - аутор живи, ради и ствара у Новом Саду - граду у којем се десила трагедија, одакле почиње незадовољство.

Аутор има и морално право да напише и преузме одговорност за такву књигу, јер је један од најбољих у жанру, зато што је она наставак свих шест претходних књига по својим „јунацима“, причама, сатиричном „градусу“ и књижевном мајсторству.

Нинус Несторовић рођен је 1965. године у Смедеревској Паланци, у Србији. Ради у Новом Саду као царински инспектор. Члан је Друштва књижевника Војводине, где је и председник Секције хумориста и сатиричара. Његови афоризми су преведени на 13 језика, укључен је у антологије српског афоризма, објављене у шест држава. Његове књиге су издате у Пољској, Северној Македонији и Словачкој. У периоду 1997-2025. године у Србији је издао седам ауторских књига. 2003. године ствара Антологију новосадског афоризма. У периоду 2013-2024. године добио је преко 30 престижних награда на фестивалима и такмичењима у Србији и другим балканским земљама.

Он није „поштеђен“ високих оцена и суперлатива критике, пријатеља и колега. Млађи у њему виде узор и учитеља, а његова генерација - бунтовника, модерног и неконвенционалног, жонглера и мајстора, прецизног и избрушеног, тачног и немилосрдног, интелигентног, „заштитни знак“. Један критичар проналази блискост у стваралаштву Нинуса Несторивића и Александра Чотрића - два најизраженија представника савремене српске (и не само српске) афористике.

Сатира је грађански рат са вербалним мецима, у којем је сатиричар на страни народа, а афористика је у првим редовима. Обавезан квалитет сатиричног ратника је храброст. Код Нинуса Несторовића храброст је „на други степен“. Јер осим што је књижевник, он је и царински инспектор и некако је парадоксално, па чак и опасно, да државни службеник буде међу најжешћим и најсаркастичнијим критичарима недостатака у државном управљању и њихових представника на највишим етажама власти. „Цариник“ је и једна метафора, јер својим књигама Несторовић стоји на „књижевној граници“ између добра и зла, који постоје у друштву и човеку.

Постоје три емблематична афоризма, која директно повезују наслов књиге са њеним протестним карактером: „Први пут нисмо чекали пет до дванаест, да би променили оно што не ваља у нашој држави. Чекали смо 11:52.“, „И усред ноћи да пробудиш студенте и питаш их колико је сати, знаће. 11:52.“, „Све у држави блокирали су они са купљеним дипломама, па је студентима, у знак протеста, остало да блокирају само факултете.“

На својих 230 страница, збирка је обухватила око 1000 афоризама. Они разматрају око 70 тема, чије се „кључне речи“ понављају преко 1400 пута у књизи. Они су више од афоризама, јер се у једном афоризму срећу и две теме као субјект, објекат или околност. На пример у афоризму „Телевизор је вођи даљински управљач за народ.“ има бар три кључне речи - телевизија, вођа, народ. Квантитативна анализа поновљивости кључних речи црта тематске приоритете аутора.

На првом месту је збирни појам „народ“. Иза њега се преко 260 пута понављају: народ, заменица нас, људи, човек, сиромашни, гладни, душе, деца, синови… У афоризмима људи, народ су у различитом квалитету - они су истовремено потлачени и жртве порока власти, као и криви за сопствену безвољност и пасивност: „Резултатима избора задовољни су сви. Само народ није.“, „Народ који стално леже гладан, само топови могу да га пробуде.“, „Није лако једном народу данас бити примитиван и заостао. Требало је вековима радити на томе.“ Несторовић се идентификује са народом, говори у његово име, а самоиронија је колективна и лична.

На другом месту су егзистенцијални проблеми - око 250 пута се срећу живот, Бог, данас, црква, време, снови, морал, Исус. Аутор не провоцира верска осећања читалаца, али вербални лавиринти и метафоре (вођа је Бог) су адресирани и на вернике, и на атеисте, јер крију значајна уопштавања. На пример: „Свуда љубав према Богу спада у верска осећања. Само код нас - у политичка.“ и „Свуда у свету богови имају име. Код нас - и презиме.“ Живот у књизи је у црном сарказму: „Свуда у свету људи се опраштају од живота пре него што умру, само овде одмах чим се роде.“, „Од части и поштења смрт не може да вас растави. То може само живот.“, „Пацијент се извршио самоубиство. Није хтео лекарима жив да падне у руке.“

Симптоматично је да само две речи - Србија и држава, се понављају тачно 200 пута - треће место. Формално посматрано, Несторовић је патриота. То не подлеже сумњи. Али његов патриотизам се изражава у гневној критици управо своје земље и државе, јер земља није љубазна према својим грађанима, а држава не обезбеђује просперитет. Слика је искрена и тужна, поруке откривају недостатке, буде свест, зову на промене. Афоризми садрже безброј метафора, али главна метафора овог тематског сегмента је да урушавање надстрешнице на станици заправо оличава урушавање државе. Ако надстрешница убија 16 људи, држава „убија“ хиљаде. „Данас у режимским новинама вреди читати само некрологе. Једино тако ћеш сазнати шта се дешава у Србији.“, „У Србији се плива само за Часни крст. За све остало се пузи.“, „Демократија има много спонзора, а диктатура само једног. Државу.“, „Еутаназија у нашој држави још није дозвољена. Зато морају да нас сахрањују живе.“

На четвртом месту, врло близу - са 193 појављивања, су речи из групе политичког процеса - избори, бирачи, партија, демократија, опозиција, права, демонстрација, као и метафоре - мрак и овца. Општи утисак Несторовића може се рећи једном речју - лаж. Лажна демократија, лажни избори, лажни бирачи, лажна опозиција. „На митингу владајуће партије по службеној дужности не излази само полиција. Излазе и батинаши.“, „Комунизам је убио у нама Бога. Демократија човека.“ „Духови не постоје, па смо их измислили... То ћемо морати да урадимо и са опозицијом!“ Заправо има и један афоризам, који је „заједнички именилац“, изнад којег су све стране политичког процеса: „Свуда у свету мафијашки кланови се обрачунавају на улици, само код нас на изборима.“

Не само што се 176 пута у књизи појављује „врх леденог брега“ - власт, владајући, диктатор, вођа, парламент, режим, директор… или је коришћена заменица „он“, према тим циљевима аутор показује највећу храброст, а његове стреле су намазане отровним сарказмом. „Узалуд проветравате парламент. Смрад из њега не треба да изађе кроз прозор, већ кроз врата.“, „Захваљујући вођи дотакли смо небо. Земљу још нисмо.“, „Све што је власт радила, радила је половично. Само распад у држави је направила потпуним.“, „Треба да се поносимо нашим диктатором. Он је један од највећих на свету.“

Углавном, националној самоиронији 175 пута су подвргнути присутни: глупост, лаж, луди и њихови одсутни антиподи: разум, мозак, геније, истина, правда. Мајсторство Несторовића се види на много начина, укључујући и преплитање поларних појмова у једном афоризму: „Паметним је потребно хиљаду пута рећи неку лаж, да би постала истина. Глупим је довољно и једном.“

Близу по релативном уделу - 133 пута, је сегмент полиције, оптуживане за немоћ и корупцију, и криминал, карактеристичног за све стране и етаже друштвеног организма. „Нема никакве везе да ли ће полиција објавити потерницу, или ће власт објавити изборе. Исте слике ће бити залепљене по граду.“, „Некад само поштени људи нису имали разлога да беже од полиције. Сада немају ни лопови.“, „Сви наши велики диригенти имају завршену академију. Неки - музичку, неки - полицијску.“, „И у Србији дан траје 24 часа. Ноћ много дуже.“

У књизи Несторовић обрађује и теме о телевизији: „Убица истине стално се враћа на место злочина. У телевизор.“, о новинама: „Огласи за умрлице се налазе на последњим страницама новина. Узроци умирања на почетним.“, као и о медијима уопште: „Медији су погребна опрема за сахрану живих.“ Афоризми нуде занимљиву трактацију рата: „Напуштени пси рата лутају по свету у потрази за новим господаром.“, о слободи: „Не плашимо се слободе. Окови нас чувају од ње.“ и о историји: „Историјо, легендо наша!“

Заправо, овај афоризам је најкраћи у целој књизи. Нинус Несторовић је више пута доказао да је подложан максими о сестри талента. Заједно са тиме његов таленат рађа и сложеније конструкције, у којима две или три реченице развијају причу, допуњују се, а последња се конфронтира, да би разјаснила и истакла поруку, сатирични резултат. На овом путу аутор долази до дела, која формално, по дефиницији нису афоризми. Али они су више од афоризама и по обиму, и по сугестији. На пример са четири реченице: „Вештице не постоје, па смо их измислили. Виле не постоје, па смо их измислили. Узалуд нас власт плаши опозицијом. Сви знамо да она не постоји.“ Исти ефекат се постиже и са једном, али веома дугом реченицом: „Откад су се криминалци пресвукли у полицајце, полицајци у демонстранте, власт у опозицију, необразовани у докторе наука, лаж у истину, Србија се више препознати не може!“

Потпуно други приступ аутор користи у афоризмима-дефиницијама. Тамо су поређења и алузије уплетене у категоричност: „Глава је гробље наших неостварених снова.“ Занимљива је и интерпретација великог афоризма Ренеа Декарта: „Не ћутим, дакле, не постојим.“

Једна од карактеристика данашње балканске афористике пуританци би назвали провокацијом естетике. У „11:52“ има серија таквих „провокација“: „Неких гована народ се решава кад чучне, а неких кад устане.“, „Некоме курве разваљују брак, некоме државу.“, „Ако се народ побуни, његово незадовољство ће бити угушено у крви. Ако се не побуни, биће угушено у говнима.“, „Наше најниже страсти не могу да задовоље обичне проститутке. То могу само политичке.“ У својој књизи Несторовић објашњава овај стил афоризмом: „И ружне речи у афоризму, ако се користе вешто, могу да нам пренесу сву лепоту књижевног језика.“ Сигурно је у праву - не само због лепоте језика, већ и због сарказма у поруци, какав мете заслужују.

Нинус Несторовић има заслужено самопоуздање да направи себе јунаком својих афоризама: „Пишем само о најгорима. Бољих од њих за сатиру нема.“, „Моји афоризми су одлично скројени. Свакој власти лепо стоје.“, „За читање сатире потребна је светлост. За писање мрак.“, „Сатиричари су као свици. Светле само у мраку.“ Последња метафора је лепа, али скромна, јер он осветљава као рефлектор!

Валентин Димитров