Milan Stanković

МИЛАН СТАНКОВИЋ: ПРОСВЕТАР НА МАЛДИВИМА


 ПРОСВЕТАР НА МАЛДИВИМА (или Без рада – нема просперитета)

 

 

У некој земљи, која се радо представља као бастион просвете и културе, живео је један професор, Џек. Радио је у школи која је, по распадајућим прозорима и зиду боје никотина, носила почасни назив: „Светионик знања“. И био је Џек истински светионик – само што су му, гле ироније, искључили струју јер није платио три рачуна заредом.

Џек је предавао историју и филозофију, али га ученици нису питали за Аристотела, Мила, Попера или Ничеа, већ колико има прегледа на ТикТоку. У зборници је седео као факир – на столици којој фали једна нога, уз шољу кафе коју не пије, јер кафа у школи има укус рециклажног папира. Али у својој глави, Џек је био светски човек. Маштао је о Малдивима, где би му доносили кокос са цевчицом док ужива на лежаљци од локалног бамбуса. Сањао је Портофино, где би вечерао лингуине с јастогом и пио вино које није из тетрапaка. Сваке ноћи ментално је пуцао селфије на Санторинију, док је у стварности, због уштеде на струји, кувао пасуљ без меса и бројао дане до плате попут робијаша који чека амнестију.

Једног дана, дигао је глас! На наставничком већу театрално је рекао:

— Срамота је да професор са 30 година стажа има плату нижу од цене једног мало бољег мобилног телефона! Или две просечне машине за прање веша! Директор се накашљао, а колегиница математичарка га шутнула испод стола и шапнула:

— Шта ти је, Џек? Остаћемо и без овог бедног фонда за фломастере! Наравно, систем није спавао. У року од три дана стигао му је „акт о дисциплинској мери“ – плата му је смањена за шездесет посто „због нарушавања угледа установе“. Уз напомену: „Будите срећни што вас нисмо казнили јаче, отказом. Знање је важно, али захвалност је важнија.“

Џек је прећутао. Купио сардину у конзерви, отворио је свечано и рекао самом себи:

— А шта зна систем шта је срећа? Нека они иду у Дубаи да се сунчају, ја ћу на

Малдиве у мислима. Макар у мислима да будем човек. Следећег јутра предавао је декаденцију Римског царства док су ученици гледали кроз прозор. На тренутак је застао, насмејао се и рекао:

— И Рим је пропао, децо. А био је велики, највећи... Жалим их, нису знали шта је права срећа јер нису имали минули рад, превоз, синдикалне сендвиче, кавурму и попару.

На крају школске године, добио је похвалу за „стручно залагање у тешким условима“. Уз две чоколадице „Животињско царство“ са залиха из 1978. И наравно, честитку: „Нека вас знање води као што бродове води звезда Даница!“ Џек је нежно загризао чоколадицу, сео на клупу поред школе и кроз шуштање лишћа зачуо таласе.

Затворио је очи.

Малдиви.

Сунце.

Коктел.

Никад му боље није било.

Други део

Џек, професор историје и вечити сањар са платом испод просека и моралом међу звездама, носио је и даље своје Ли Купер фармерке из ’87. године. Чувао их је као што се чува највреднија успомена на неко достојанственије доба, када су плате биле мале, али је бар било јефтиних сардина и поштовања према старијима, па макар били и просветари.

Његов директор, господин Симонс, био је створење из неке бирократске ноћне море. Седнице наставничког већа почињао би реченицом: "Без рада нема ни будућности, ни просперитета" а завршавао са "Рад нема алтернативу!"

Имао је свеску тврдих корица, у коју је записивао све „неподобности“ запослених — од кашњења од три минута до коментара попут: „Систем је труо.“ Неки кажу да је Симонс чак и провоцирао колеге, само да би их после „ревносно“ пријавио. Носио је кравату и када је плус 35, јер му је некако власт лепше стајала уз чвор испод браде.

Једном приликом, све наставнике је зачудио отвореним позивом на штрајк просветара! Убрзо се, међутим, сазнало да је то учинио, као и неки други директори, по специјалном задатку - да "порозном" државном буџету уштеди мало новца. "Штрајковали сте, шта сад хоћете?" - рекао им је док су га збуњено гледали наставници који су остали без плате после његовог позива на обуставу рада. Кад је Џек на већу школе изнео своје незадовољство, није знао да је већ ушао у„црну свеску“ Симонса под шифром “Уротник са сновима”. И стигла му је опет казна – 50% мања плата на осам месеци. Јер како ће се иначе научити скромности? Мора да види како живе “обични, поштени трудбеници”, како рече Симонс, док је паркирао свој службени аутомобил и наручивао еспресо из апарата који су му из буџета школе донирали „захвални родитељи“.

А Џек? Прво је престао да доручкује. Онда да вечера. Прешао је на чај од нане и хлеб. Студенти књижевности би рекли: „То је нека постмодернистичка дијета.“ И таман кад је мислио да више нема наде, једног дана, док је чекао у реду за паштету на акцији, видео је чудно светлуцање на поклопцу:

„Велика наградна игра: Освоји путовање из снова!“

Џек је саркастично прокоментарисао:

— Ма таман да ја добијем Малдиве, па да ми доносе коктеле и мењају пешкире... Али судбина је, изгледа, те вечери обилато пила бондовски промућкани вотка-мартини, сентиментално и алтруистички расположена.

Три недеље касније, звони му телефон:

— Добар дан, господине Џек! Добитник сте главне награде: десет дана на

Малдивима за две особе, све плаћено! Он је прво помислио да је то још једна директорска замка, па питао:

— А је л’ ово нека интерна смицалица, да ми смањите и то мало што имам, ако се

насмејем гласно? 

Али није била смицалица. Била је паштета. И шанса. Када је донео потврду у школу да тражи годишњи одмор у фебруару — што у просвети, за обичне, а не привилеговане просветаре, изазива више сумњи него путовање у свемир — директор Симонс је негодовао као да је Џек затражио премештај у нафтну компанију.

— Нисте ваљда помислили да вам се награда не рачуна као додатни приход?

Мораћемо то пријавити као луксузно путовање. Знате и сами, колега, статус службеног лица носи са собом одговорност. И понизност. Али Џек се, гле чуда, није разбеснео. Није ни прокоментарисао. Само се насмејао и рекао:

— Хвала вам, директоре. Захвалан сам што сте ми одузели скоро све. Јер да нисам остао без ичега – никад не бих отворио паштету. На Малдивима се први пут опружио у хладовини без размишљања о минусима. Док му је конобар доносио коктел са кишобранчићем, рекао је самом себи:

Ето, жив сам. И то у боји.

У школи се у међувремену појавила гласина да је дао отказ и отворио блог „Путуј као просветар“, али то нико није могао да потврди. Једино што је сигурно – директор Симонс је додао још једну рубрику у своју свеску:

Непријатељ система – склон сањарењу и осмесима.“


Милан Станковић

Administrator Marina Raičević

0 коментара:

Шипак, Београд.Сва права су задржана!Дизајн блога Игор Браца Дамњановић. Омогућава Blogger.