Још једна година прође!
Ignorantia nocet-незнање штети, да цитирамо стару латинску сентенцу, али, бар код нас, то не важи. Наиме, у Србији због незнања, односно, оскудног знања, неће вас заболети глава. Поготову ако сте високи државни функционер.
Више од 13 месеци траје истрага поводом рушења надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Која је за последицу имала смрт шеснаесторо грађана, више обогаљених, ненадокнадиву штету ионако ниском угледу државе Србије у свету, и вишемесечне протесте у држави изазване корупцијом, неспособношћу највиших представника власти и ароганцијом истих. Нико овде не може предвидети до када ће истрага трајати, да ли ће неко уопште одговарати за новосадску трагедију, то јест, да ли ће бити осуђен. Па, и ако буде осуђен, да ли ће одмах бити помилован од стране председника државе. Који то право има, а сам је наговестио да ће аболирати све евентуално осуђене, а кривицу примити на себе!
По Уставу Србије највећу власт у држави има председник владе. Извесни Ђуро Мацут се тренутно налази на том положају и као сваки одговорни политичар и државник, сериозно обавља свој посао. Човек повремено посети неку општину у својој држави, неретко оне неразвијене. Да би тамошње људе охрабрио, да би се упознао с њиховим невољама и да некако помогне њихов развој. Тако је дошао у Хлебане-како изјави, пун обећања и наде, али житељи Лебана и нису нарочито импресионирани премијеровим обећањима.
Председница скупштине не мора да зна Исусову пословицу Ко се мача лати, од мача ће погинути“ – у њеној верзији „Ко се лата мачи...“, међутим требало би бар да зна када је Исус Христос рођен. По могућству и по грегоријанском и по јулијанском календару. Ово стога што председница скупштине поред свих својих обавеза и дужности мора и да честита верницима Божић. Како онима што Божић славе 25. децембра, тако и верницима који ће Исусово рођење прославити 7. јануара.
Не може јадан председник државе, који не спава и не седи скрштених руку, од силних свечаних отварања, још да исправља грешке својих потчињених! Премда по оном Уставу, што га споменусмо, испада да је он њихов потчињени! Решење би било да часни судије Уставног суда јасно кажу ко у Србији има највишу извршну власт, и шта је чија дужност. Овако председник мора да ради и што треба, још више оно што би други морали да чине. Све је пало на његова, мало погрбљена леђа.
А, није лако изборити се с блокадерима што спроводе обојену револуцију, ма шта то значило, с гастајбајтерима који долазе из Немачке, Швајцарске, Шведске, џепова пуних динара, које одмах у Србији мењају за евре, па евру порасте вредност и тиме угрози стабилност српске економије, мада смо по славном БДП-у јачи од Немачке, па онда незадовољни сељаци, адвокати, уметници, ученици, за студенте не питај. Треба савладати све те кочничаре система и свеопштег напретка. Крај текуће године говори да смо успели. Победили смо све на свету, осим можда Руса који неће па неће да продају нафтну индустрију, а да су истински пријатељи и браћа могли би и да нам је поклоне. Па да нам вечити пријатељи и савезници, Американци, одмах укину санкције и нафта поново потече нафтоводом од других вечитих пријатеља, Хрвата. Ако смо победили блокадере и терористе, остварили силне економске успехе, отворили грдне фабрике, путеве, пруге и мостове, победићемо и санкције.
Зато с радошћу испраћамо 2025. годину. Има разлога за славље. Много разлога има, али ће се вероватно највише памтити уклањање шаторског насеља из центра Београда. У њему су били стационирани студенти који су хтели да уче, а нису могли од фамозних блокадера. После девет месеци јунаци из такозваног Ћациленда одбранили су државу, хероји – како их назва председник државе који је лично дошао да их поздрави. Дошли су спонтано и многи други; хиљаде поштовалаца хероја да увеличају славље због уклањања шатора – чусмо од импресиониране новинарке РТС-а у ударном ТВ дневнику.
Свако време има своје јунаке. Срби су славили ослобођење од Турака у 19. веку, победу у Великом рату и стварање југословенске државе, ослобођење од фашизма... Дошао је тренутак да славимо и уклањање шатора из центра престонице.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар