ZLATNA KACIGA ZA PRIČU 2016.
ВАЈКА О CARU I GOSTIONICAMA
Bilo jednom jedno carstvo, u kome je vladao moćni car Jao Lele.
Jednoga dana, pošto je odgledao zabavni program u izvođenju dvorske lude, car Jao Lele odluči da obiđe svoju prestonicu i sazna kako se narod hrani po njenim ugostiteljskim objektima.
Seo je u zlatnu kočiju sa belim konjima i tamnim staklima i krenuo u obilazak grada. S obzirom da su u to vreme gorile živele samo na drveću i da nisu korišćene kao telesna garda, pozvao je dvorsku ludu da ga prati.
Obišao je Jao Lele prestonicu uzduž i popreko, ali od ugostiteljskih objekata ni traga.
– Sto mu gromova! – uzviknuo je car. – Moj narod, izgleda, nema gde da jede u ovom gradu!
– A nema gde ni da radi – dobaci mu ironično dvorska luda.
Car Jao Lele ga pogleda prekorno, a onda dreknu:
– Ej, tebe su izgleda zavrbovali ovi iz opozicije. Zar hoćeš da na presto dođe onaj moj protivnik Kuku Nama?
Dvorska luda je zaustio da nešto kaže, ali ga car prekinu:
– Dosta. Ako ovako nešto ponoviš, lako ti se može desiti da završiš u nekom dečijem obdaništu, kao zabavljač, ili u Gradskom komunalnom, da sakupljaš lišće po parkovima.
Dvorska luda je zanemeo. Od straha su mu se tresle čak i loptice na resama njegove cirkusantske kape.
Dvorska luda je zanemeo. Od straha su mu se tresle čak i loptice na resama njegove cirkusantske kape.
Čim su se vratili u dvor, car Lele je pozvao svog savetnika za ugostiteljstvo i naredio mu da u gradu hitno izgradi veliku gostionicu. Zahvaljujući najnovijim zakonskim propisima, savetnik je za veoma kratko vreme uspeo da obezbedi građevinsku dozvolu, a nedugo zatim i izvođače radova, iz dalekog prijateljskog carstva Uj Emi. A onda je pozvao cara da na obali gradske reke položi kamen temeljac za veliku carsku kafanu, pod nazivom „Gostionica na vodi“.
Car Jao Lele je ponovo seo u svoju zlatnu kočiju sa belim konjima i tamnim staklima i sa dvorskom ludom krenuo da obavi ovaj svečani čin. Usput, dok je on dremuckao, dvorska luda je gledao kroz prozor i brojio bespravno izgrađene kućice siromašnih carskih podanika. U jednom trenutku se obratio caru:
– Gospodaru, ja mislim da smo ga malo prekardašili sa ovakvim načinom obeležavanja početka radova.
Ne primetivši da je car poskočio sa sedišta i da mu se od besa podigla perika na glavi, nastavio je: – Od toliko kamenova temeljaca mogli smo da podignemo Keopsovu piramidu.
– Idiote! – zagrmeo je car. – Drži se ti opisa svog radnog mesta i nemoj da se praviš pametan. Valjda znaš da u mojoj carskoj službi ima viška zaposlenih i da lako možeš da dobiješ otkaz.
Dvorska luda nije smeo više ni reč da progovori. Drhtao je poput lažnog svedoka. Kad se malo pribrao, počeo je da razmišlja o visini otpremnine, koju bi, u slučaju otkaza, mogao da dobije.
Nije prošlo ni nekoliko dana od polaganja kamena temeljca, a car Jao Lele je već bio pozvan da obavi svečano otvaranje gostionice. Ali, čim je presekao vrpcu i kročio u gostionicu, veoma se razočarao!
U nju su pohrlili samo članovi njegove svite i bogati trgovci, a od pripadnika običnog naroda, koje je on želeo, niko. Odmah je pozvao svog savetnika za ugostiteljstvo.
– Ovo nije ono što sam ja hteo – rekao je car. -Hoću da izgradiš gostionicu u kojoj će da jede običan narod. I hoću da se u njoj služe naša nacionalna jela, a ne neki kavijari, tartufi, mesa od divljači i druga luksuzna hrana.
Savetnik je, progutavši veliki zalogaj srnetine, koji mu se beše zatekao u ustima, pojurio da izvrši naređenje cara, a ovaj mu je dobacio:
– I nemoj slučajno da cene budu paprene, pa da narod u ovoj krizi ne može da plaća.
Uskoro je na periferiji prestonice nikla velika etno gostionica. Na njenom meniju su bila samo stara narodna jela. Bila je tu proja u crepulji, kapama, pa čak i čuvena „vurda“ iz južne carske pokrajine. A cene su bile veoma niske. Porcija svadbarskog kupusa koštala je četiri, a ceo hleb samo tri carske pare.
Obišavši etno gostionicu, car opet nije bio zadovoljan. U gostionicu i dalje nije navraćalo onoliko naroda koliko je, s obzirom na socijalno stanje u carevini, trebalo i koliko je on očekivao.
Savetniku za ugostiteljstvo je rekao:
– Dobro, vidim da ima pomaka, ali to još nije ono pravo. Želim gostionicu u kojoj će da jede mnogo više naroda. Masa naroda!
Savetnik je sa još većom žustrinom krenuo na posao. Posle veoma kratkog vremena obavestio je cara da Car Јао Lele, pomalo nezadovoljan što nije bio pozvan da položi kamen temeljac i otvori ovu najnoviju gostionicu, još jednom je seo u svoju zlatnu kočiju sa belim konjima i tamnim staklima i uputio se da obiđe taj ugostiteljski objekat. Stigavši, ugledao je sasvim skromnu zgradu, ispred koje se tiskala ogromna masa naroda.
„Alal vera!“ – pomisli Jao u sebi. „Verovatno je gostionica prepuna, pa ovaj narod čeka na red da uđe“ – zaključio je on svoje razmišljanje. A onda je sišao sa kočije i krenuo prema ulazu zgrade. Masa mu je pravila prolaz i frenetično aplaudirala, a on je uzvraćao milovanjem dece i rukovanjem sa odraslima.
Probijajući se lagano kroz masu naroda, stigao je do zgrade. Prišavši vratima, na njima je ugledao parče običnog kartona na kojem je pisalo: NARODNA KUHINJA.
Autor: Dragan Rakić Singer
—
ZLATNA KACIGA ZA PESMU 2016.
CANNIBAL ANTE PORTAS
Živi pečeni – nedopečeni, na tihoj vatri,
ne okrećemo više naopako ćurak, no frak,
podižemo prst, zatim drugi, pa sva tri,
očekivali smo da će nas pojesti mrak.
ne okrećemo više naopako ćurak, no frak,
podižemo prst, zatim drugi, pa sva tri,
očekivali smo da će nas pojesti mrak.
Posumnjali su da gubimo oslonac,
nisu tom izazovu mogli da odole,
gurnuli su nas u bosanski lonac,
pa onda počeli pamet da nam sole.
nisu tom izazovu mogli da odole,
gurnuli su nas u bosanski lonac,
pa onda počeli pamet da nam sole.
Ni kuvani ni pečeni, onako kilavi,
ogromno razočaranje nismo krili,
poprilično ljuti, ali i žilavi,
nikome po ukusu nismo bili.
ogromno razočaranje nismo krili,
poprilično ljuti, ali i žilavi,
nikome po ukusu nismo bili.
Nacionalna kuhinja je takva, šta ćeš,
za ponuđen meni si najmanje kriv,
samo gutaj i nastavi dalje da žvaćeš,
sve dok se konačno ne pojedeš živ.
za ponuđen meni si najmanje kriv,
samo gutaj i nastavi dalje da žvaćeš,
sve dok se konačno ne pojedeš živ.
Autor: Dušan Pop Đurđev
—
ZLATNA KACIGA ZA AFORIZAM 2016.
Čovek bez hrane može da preživi sedam dana, a narod godine!
* Naši građani se ne hrane u nacionalnim restoranima, već u narodnih kuhinjama.
* Ne jedemo strana jela. Nama su i domaća jela, postala strana.
* Pojedosmo se živi. To je specijalitet srpske kuhinje.
* Prazan tanjir. To je naše nacionalno jelo.
* Ja nisam nacionalista. Volim sve nacionalne kuhinje.
* Povećana je štednja. Narod ne kupuje čak ni hranu.
* To što mu serviraju političari, narod više ne može da svari.
* Kad god se situacija zakuva, nemamo šta da jedemo.
* Njemu je svaki obrok molitveni. Moli da mu udele nešto hrane.
* Cela plata nam ide na hranu. Stvarno smo nezasiti.
* Ne jedemo strana jela. Nama su i domaća jela, postala strana.
* Pojedosmo se živi. To je specijalitet srpske kuhinje.
* Prazan tanjir. To je naše nacionalno jelo.
* Ja nisam nacionalista. Volim sve nacionalne kuhinje.
* Povećana je štednja. Narod ne kupuje čak ni hranu.
* To što mu serviraju političari, narod više ne može da svari.
* Kad god se situacija zakuva, nemamo šta da jedemo.
* Njemu je svaki obrok molitveni. Moli da mu udele nešto hrane.
* Cela plata nam ide na hranu. Stvarno smo nezasiti.
Autor: Aleksandar Čotrić
—
NAGRADA „RADE BRKA“
KULISE
Čvrsto smo rešili, ovaj put. Jednostavno, moramo doživeti bolje sutra. Nekako su se mnogo oteglila vladina obećanja o blagodatnom životu, te dogodine, te one naredne, te prestupne… Ako želim videti svetliju budućnost, prioritet je nalaženje načina da se produži životni vek.
Postavili smo cilj, kao porodica, da ja oteglim papke sa jedno sto dvadeset godina, žena sa sto trideset, što je realan rok da se u državi Srbiji vidi izvestan boljitak. Nedostižno? Varate se. Uzeo sam u obzir mnoge stvari, kao recimo, pronalaženje novih lekova, lečenje u kosmosu i poštovanje Hipokratove zakletve u našoj lekarskoj kasti.
No, do datog repera treba stići, i pre svega, živeti zdravim životom, izbaciti sve loše navike i poroke. Pogađate, kancerogene mesne prerađevine su prve izletele sa jelovnika. Zbogom, džigernjače, sirevi, sapunjare i gronici! Adios kavurmo, hurko, škembeta! Dosvidanja beli hlebe! Sve vas žrtvujem na oltaru boga Gurmana. Žrtvujem, jer želim da doživim da vidim svoju otadžbinu kao pobednika, cenjenu i bogatu zemlju iz koje se ne beži.
Pošto je put do boljeg sutra dug, rešio sam da vodim dnevnik, kojeg ću rado prelistavati u narednim stolećima.
Dan prvi:
Doručkovao dvopek namazan tofu sirom. Izgleda da je pokvaren, mnogo gorak. Deca neće da jedu, žena se pretvara da je ukusno. Ručao grilovano povrće i pirinač. Spava mi se. Večerao posnu proju, ne može da se guta
Dan drugi:
Tost i limunada, peče me želudac. Na ulici se svi okreću za mnom, krče mi creva. Ručak, pasulj sa knedlama, pojeo pola šerpe, u stomaku uragan. Deca neće da jedu, žena se pravi da se preporodila. Večera banane i šargarepe, sve presno. Izderao se na kera, sad mi žao.
Dan treći:
Vikend, deca otišla kod babe i dede, dao instrukcije da im ne daju meso. Doručkovao pečenu ludaju, ručao kuvan krompir, večerao pirinač sa medom. Žena izigrava vitalnost, ja se jedva vučem.
Dan četvrti:
Opet tofu. Ubeđen sam da je istekao rok. Ko ovo može da jede? Ručam kukuruz šećerac, kao da sam nazime, a ne čovek. Žena otišla da se šeta, kaže, kretanje i svež vazduh jačaju imunitet. Krišom, probam granule za ribice, isti ukus kao tofu, samo jači. Ko koga ovde zajebava?
Dan peti:
Halucinacije. Kao, ja igram fudbal nekakvim dlakavim loptama, a kada se zaustave, pretvaraju se u prasiće mangulice. Tepam im, dižem u vis, nutkam vodom i prekrupom, pa redom stavljam na vagu, da vidim koliko su se nagojili. Stalno plačem. Deca jedu kao besna meso kod babe i dede, tajno, da ja ne znam.
Dan šesti:
Prišao mi komšija, veli, bolje da mi on prvi kaže, nego da čujem od drugih. Naime, video je moju ženu kako onako s’nogu, u pekari, jede burek sa mesom. Hteo sam prvo da je raskrinkam, da kulise padnu sa ovog nepodnošljivog stanja, da skinemo maske, ali… Pade mi na pamet nešto bolje…
Dan sedmi:
Kupio prase od dvadeset kila od Lakija, dao da se ispeče. Odneo ga krišom na tavan. Malo, malo, idem da popravljam crep i čistim odžak. Žena pita, šta će mi krastavci tamo gore? Šta te briga, odgovaram.
Dan osmi:
Pravim se da je tofu ukusan, posebno na pločicama evaporisanog pirinča. Ljubav cveta u kući. Naručio još jedno prase, metar belih, metar dimljenih kobasica. Svima na ulici govorim kako sam preporođen od kad sam na ovom režimu ishrane.
Samo još da kulise niko ne dirne…
Autor: Mile Puškarić
(Radovi su objavljeni u propratnoj brošuri 24. Međunarodnog festivala humora i satire „Zlatna kaciga“ u Kruševcu.)
Preuzeto sa LINKA!
0 коментара:
Постави коментар