ZABORAVLJEN
Živeo je na na kopnu, gde je rođen i
gde se školovao. Na kopnu je radio. Dugo
i vredno. Osnovao porodicu. Započeo karijeru pisca. U toj zemlji strogih pravila.
Na kopnu je sve bilo pod kontrolom vlasti. Od strane doušnika i
poltrona. Oni su registrovali svaki šum. Svaki kašalj. Čak i prdež. O svemu je izveštavana centralna
vlast. Usmeno i pismeno. Slikom i filmom. Vlast
je znala šta građani jedu. Koliko spavaju. Kada se kupaju. Imala je
uvid čak i u njihov seksualni život.
Na platnom spisku države najbrojniji
su, naravno, bili špijuni. Postojali su
redovni, vanredni i pomoćni špijuni.
Praktično je svako svakog nadgledao. Prisluškivao. Posmatrao. Bila je to
zaista preglomazna služba. Sa neograničenim pravima.
U to vreme niko nije smeo da ima
svoje mišljenje. Taman posla! Vlast je jedina imala pravo na mišljenje. Ako bi
se neko, ne daj bože, usprotivio, taj bi baš gadno završio. Ovde je sve bilo prekršaj. Neki šaljivdžija prolazi pored
plakata vlasti i isplazi jezik. Ništa više. Centralna vlast bi o tome istog
trena bila obaveštena. Nesrećnika bi uhapsili i bez suđenja slali na neko od
brojnih ostrva. U kazamate. Odakle se malo ko vraćao.
Junak ove priče, građanin-pisac,
vredno je radio i ćutao. Ceo život klonio se nevolja. Pisao je pesme. Ljubavne.
Jednom je, zgađen brutalnošću policije, opsovao. Vlast. Glasno. Samo pet minuta posle izrečene psovke,
uhapšen je i odveden na pusto ostrvo. U zatvor za jednog čoveka. Ostavljen je
bez hrane i vode. Zainat vlasti uspeo je da preživi. Hranio se ribom, zečevima
i pacovima koji su se namnožili na ostrvu. Sakupljao kišnicu, pa je uvek imao
dovoljno vode za piće.
Posle tri meseca, predstavnici
centralne vlasti, u crnim odelima, belim košuljama i crvenim kravatama,
došli da vide šta je ostalo od zatvorenika. Umesto skeleta, zatekli su čoveka, suprotno
očekivanjima, u veoma dobrom stanju. To
ih je iznenadilo. Čak uplašilo.
Ostavili su ga, za kaznu, još tri
meseca. S nadom da će ovog puta, kao i mnogi pre njega, sigurno umreti.
Po isteku predviđenog vremena,
ponovo su poslali komisiju. U njenom zapisniku
je pisalo: zavorenik je živ i
zdrav!
Centralna vlast se naljutila. A to
može biti pogubno za okolinu. Odlučila je da ovog puta nesrećnog pisca ostavi
samog još pola godine! U istim nehumanim uslovima. Bez hrane i vode.
Komisija se, po dolasku na ostrvo,
ponovo zaprepastila. I nakon šest meseci sužanj je bio živahan i čio! Jedino su mu brada i kosa porasli.
Kopnena vlast se sada baš rasrdila. Odlučila je da ga više i ne posećuje. Da ga službeno
zaboravi.
Desetak godina kasnije, kad su
stigli privatizacija i tranzicija, neki dokoni birokrata počeo da razmišlja. Na kraju je smislio da zatvor za jednog čoveka pretvori u svoj privatni
hotel. Proverom podataka utvrđeno je da je tamo ostavljen građaninin-pisac. U
izvidnicu je poslata novoformirana komisija, pošto su članovi stare
pomrli.
Zatvorenik je i ovog puta bio u odličnom
stanju. Čak je uspeo da oformi malu baštu, da izgradi bazenčić sa morskom
vodom, koju je kofama grabio sa zidova
zatvora-tvrđave.
Komisija se brže-bolje vratila na
kopno. I šefovima prenela poruku zatvorenika. On je poručio centralnoj vlasti
da će umreti za dve godine. Naveo je
dan, datum i sat: utorak, 6. maja
u 12 časova.
Komisija sa kopna je došla u zakazano vreme. Građanin-pisac je umro pred njima. Kako je i prorekao. U komisiji je, zbog radoznalosti, bio i predsednik centralne vlasti. On je kao mladi šef špijuna, pisca prijavio i
poslao na ostrvo.
Rukovodilac centralne vlasti, začuđen
ispunjenim obećanjem, sa svitom je
krenuo na kopno. Specijalnim vladinim brodom. Jedna podvodna mina, zaostala iz prethodnih ratova,
otkačila se od dna, isplivala na
površinu mora i udarila u pramac. Od siline eksplozije brod se prepolovio i
potonuo. Zajedno za ljudima iz centralne
vlasti.
Građanin-pisac predvideo je i taj događaj. Samo komisiji to
nije hteo da saopšti. Zato se sada zadovoljno smeška u raju.
Mića M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар