GARDA
CRVENOG TEPIHA
Te
godine, u zlokobnoj eri tranzicije, Šakajadu stisla neka opaka zima. Zimčuga.
Sneg, led i košava zaigrali zavereničko
kolo. Živa u termometru od straha se sakrila na samo dno. Zamrzle reke i jezera. Putevi neprohodni. Zavejani.
Narod promrzao. Čitave stambene četvrti
bez redovnog grejanja. Učestale nestašice struje. Nestašica hrane. Sveopšta
nemaština. Jad. Beda. Suze i strah. I
kletve. Narodne. Na svakom koraku.
A sneg je vejao, vejao. Kao nikad. Nedeljama.
Snažni severac, strašni olujni vetar - kao da se inatio - pravio nanose
i probijao se sve do kostiju. Hladnoća i
glad, strašni pratioci, uzimali veliki
danak u ljudskim životima.
Samo
gore, Tamo Gore, na brdima nezasitih, gde je smeštena kvazi elita zemlje
nebeskog naroda, u vilama opakih
sebičnjaka, vladalo je carstvo izobilja. Bezbrižno je bilo i u grandioznoj
parlamentarnoj palati, tobož kući narodnoj. Svetloj i toploj. Tamo su obitavali poslanici. Posebno
povlašćena vrsta u ovoj osiromašenoj zabiti. Kasta nad kastama. Obezobrazilo se
to. Odnarodilo. Osililo. Zarad prevelikih ovlašćenja. Imuniteta. Od svega i
svačega. Niko ih zbog toga nije smeo ni popreko pogledati.
Jednog
od onih bezmalo polarnih dana, dok
je vladao pomor naroda, sebično-drčni
parlamentarci, pošto nisu imali pametnija posla, došli na suludu ideju.
Predložili da se ugradi grejanje - u
spoljno stepenište njihovog nebeskog zdanja! Ono koje vodi do naroda. I da se preko stepenika, a ima ih podosta,
postavi ogroman crveni tepih. Ručno
rađen. Iz jednog dela.
Presiti, zadrigli i malčice pripiti tobožnji
narodni tribuni većali vasceli dan. O
nerazumnom predlogu. U pregrejanoj sali. Zato su svi bili samo u košuljama.
Neki u majicama. Povremeno su, zbog nesnosne vrućine, morali prozore da
otvaraju. Na kraju su jednoglasno
usvojili odluku.
Za to vreme je dole, na zemlji, u ubogoj
Šakajadi, na ulicama gradova i sela, od gladi i zime umrlo hiljade ljudi. Sahranjivali su ih, tako
zaleđene, u odeći. U zajedničke
grobnice. Bez sanduka, bez uobičajenog
ispraćaja. Nije bilo dasaka za
proizvodnju sanduka. Popovi i sindikalni govornici napuštali su topli dom samo
pod pretnjama.
Istog
dana, kad su već uveliko zaudarali na alkohol i beli luk, takozvani narodni
predstavnici odlučili i da ozvuče crveni tepih.
Ne plavi ili braon, nego crveni. Navodno je to svečana boja. Mada neke
od njih to živo podseća na prošlo
vreme. Kada je na njihovom nebu bila crvena zvezda. Petokraka. Njoj su
se klanjali i zaklinjali kao partijske junoše, funkcionerske protuve crvenog sazvežđa. U međuvremenu su promenili
političke boje. Ideje. Jedino su vile zadržali.
Oni malo veseliji, pod okriljem Bahusa, predlagali su
podne zvučnike preko kojih bi se glasno emitovala novokomponovana
muzika. Brđansko-zabitska. Opasna za
dušu i uši. Neki su bili za izvornu, narodnu,
za starogradske pesme. Bilo je i onih koji su tražili džez, rok, pop...
Zahtevali su, shodno svojoj umišljenoj veličini, da se pored tepiha postavi i
svetlo. U boji. To nije prošlo. Nisu
mogli da se dogovore o boji. Većinom su to daltonisti.
Celih nedelju dana proveli su u diskusiji na
ove teme. Siti i napiti. A narod je, za razliku od snega, kopnio. Usled
nemaštine i hladnoće.
Osmog dana,
jedan tobož demokratski sluga naroda,
dosetio se spasonosnog rešenja. Umesto muzike, koja je stvorila podele u
vlasti i opoziciji, biće intonirana –
himna! Uživo. Sa sve vojnim orkestrom.
Svakog dana. U tom se neko prisetio i garde. Gardu su imali kneževi, kraljevi,
carevi, nedemokratski predsednik, nebeski predsednik, demokratski predsednik...
Zašto je ne bi imali i poslanici? Ljudi
nad ljudima. Poseban sloj i soj. Bar u
ovoj državici.
Po
ciči zimi, navrat-nanos, postavljeno je grejanje. I crveni tepih. Dovedena garda i vojni
orkestar. Dočekivali su predstavnike napaćenog naroda od 9 do 14
časova. Poslanici, gotovo božanske
ličnosti, imali su rastegljivo radno vreme. Ali su na ručak, u
jeftin restoran, svi dolazili. Bez izuzetka. Koja je to trpeza bila! A cene bagatelne.
Sreća pa je grejanje na stepeništu, ispod
crvenog tepiha, dobro radilo. Inače bi se gardisti i vojni muzičari, mada u
bundama, posmrzavali na ovoj hladnoći.
Pred
vratima šakajađanskog parlamentarnog
zdanja, ni na nebu ni na zemlji, bilo je veoma živo. Bar je tako spolja delovalo. Kao da se
dešavaju važne stvari. U stvarnosti, pod krovom povlašćenih i ostrašćenih, vladalo je totalno
demokratsko mrtvilo. U udobnim skupštinskim foteljama, napravljenim od
specijalne kože, mnogi su dremuckali.
Jedni su čitali novine, drugi rešavali ukrštene reči, treći
telefonirali, četvrti igrali pasijans na prenosivom računaru... Za to vreme, samo
malo niže, u stvarnom svetu, narod je i dalje masovno umirao. U mukama.
Što je za ovdašnju vlast bilo normalno. Vlastodršci su sve sebi podredili. Ne
mora biti hleba i vode, struje i grejanja, ali mora da bude dovoljno budžetskog
novca za lagodan život poslanika, ministara, premijera i predsednika. Tako je bilo i tako će biti. Sve dok i poslednji građanin ne umre. Posle
će nebeski vlastodršci kupiti neki drugi narod. Izdržljiviji.
Mića M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар