Štediša
Ne znam kako je kod vas, ali u mojoj kući nema većeg trošadžije od moje žene. Da sam znao da će me takva sudbina zadesiti, dobro bih razmislio da li da za životnu saputnicu uzmem deset godina mlađu ženu. Da vam ne pričam koliko sam bio srećan i to baš do dana kad sam ušao u osmu deceniju. Od tog dana sve se promenilo, sem penzije. Njena vrednost jeste ostala ista, da ne kažem ispod dostojanstva, ali za mene je duhovno uvek bilo vrednije od materijalnog. Uvek su me privlačila putovanja i knjige. Jer, k’o što kažu, šta vam novac vredi ako ne znate čitati ili ako ne putujete? A ja sam sa punih sedamdeset leta, napokon dočekao potpuno zadovoljenje na tom duhovnom planu. To mi je, u neku ruku, omogućio Zakon. Moje je bilo samo da doživim sedamdesetprvu i da uđem u klub „privilegovanih“. Dobio sam besplatnu člansku kartu Narodne biblioteke i besplatnu markicu gradskog prevoza, pa sad mogu da čitam i da putujem (po gradu), do mile volje. Sada osećam da sam cenjeniji u društvu, čak sam priznajem i dobio na, davno izgubljenom, samopouzdanju.
A onda ...
Kažu da se niko nije naučen rodio. I ma koliko svako od nas mislio da su to smislili oni manje pametni, da bi se utešili, ja koji sebe smatram izuzetno pametnim, spreman sam da to prihvatim kao činjenicu. I još dodajem da u tom učenju, itekako ima čari. Jer možda ranije nisam umeo, ali od kako sam otišao u penziju, naučio sam da štedim. I priznajem da mi sada u tome nema ravnog. Posebno volim da uštedim na struji. Sigurno se pitate kako ja to činim? Lepo, koristim prednosti koje mi društvo pruža. Svakog jutra posle laganog doručka, prvo svratim u Narodnu biblioteku. Uzmem neku laganu literaturu (ranije sam čitao filozofske knjige, ali sada mi je filozofije preko glave), pa onda knjigu pod mišicu i pravo do prve stanice gradskog prevoza. To posebno ima efekta u zimskom periodu, kad su autobusi topli. Srećom živim u velikom gradu, pa ima mnogo linija. I tako svakog dana, od jutra, do podneva. Onda dođem kući na ručak, pa jovo - nanovo. Ali džaba što ja štedim kad ona, moja žena, rasipa. I ne bih ja ni znao da je struja pokupela, da mi nije moje rasipnice. A znate li samo koliko bi nam kućni budžet bio olakšan da je ona mojih godina, pa da je i ona sa mnom ušla u klub „privilegovanih“ , pa da se tako ''privilegovani'' zajedno vozikamo po gradu. E, kad samo to pomislim, mene obuzme neka tuga.
Marina Aristo Marković
0 коментара:
Постави коментар