PREDSEDNIK
Jedan
od retko pametnih savetnika predsednika državice predložio šefu da ode u narod. Kao nekada davno carevi i kraljevi. Inkognito. S ciljem da
oslušne šta to ljudi govore o njemu i
njegovoj novodemokratskoj vladavini. Da
vidi kako narod zapravo živi. Da stekne pravu sliku.
Znao
je vladar da tamo dole postoji neki
narod. Onaj malo mrgodan, što gunđa i
nerado plaća porez. Povremeno su ga o tome
izveštavali slatkorečivi saradnici. Nešto je saznao i na osnovu prikaza
na malom ekranu. Više ga, ruku na srce,
nije ni zanimalo.
Savetnici,
zna se, lažu čim zinu. Na državnoj televiziji
sve je med i mleko. Sa nešto šampanjca. Otvaranog kada se po stoti
put pušta u saobraćaj ista deonica tamo nekog puta. Zarad slikanja
političke svite i ubiranja poena pred izbore.
Jednog dana, kad nije imao pametnija
posla, krene nagovoreni
predsednik, maskiran u običnog
radnika, među narod. Najpre gradskim autobusom. Za kratko vreme, tek za petnaestak minuta vožnje, čuo je toliko
ružnih reči o svojoj vladavini da mu se bukvalno smučilo. Stoga je pre vremena izleteo iz vozila. Za njim krenulo pola autobusa. Nisu to bili putnici
veći članovi glomaznog obezbeđenja.
Ode
ti potom predsednik, vidno iznerviran, u
najbližu kafanu. Naruči piće i zapodene razgovor o državi i politici. Bolje da
nije! Kivni kelneri, ojađene kuvarice i barmeni, opale ti po predsedniku i po državici. Sve najcrnje. Pridružili im se i goropadni
gosti. Naružili predsednika i njegove. Na sav glas. Na pasja kola. Sve
besno se nalivajući alkoholom. Onako podnapiti, počeli da prete i da psuju. Kao kočijaši. Štucalo se predsedniku, vladi,
premijeru, ministrima i drugim kabinetskim mustrama.
Vidi
predsednik da je đavo odneo šalu, pa šmugne
iz kafane. Posramljen. Uplašen. Kad se
smirio, uz pomoć omiljene mu saradnice,
zaputio se u park. A tamo... horde penzionera. Vojni i policijski
najbrojniji. Najmlađi su. Zauzeli sve klupe. Glasno pričaju. Jure
golubove. Psuju političare. Predsednika.
Državu i demokratiju. Tim redom. I horski proklinju sve one na vlasti.
Kasnije
su prerušenom predsedniku, ne znajući ko je, o njemu kao vođi sve najgore
pričali ljudi iz pozorišta i zoološkog vrta. Pljuvale ga domaćice.
Pobesnele kamiondžije. Ljutiti poljoprivrednici. Rezignirani novinari.
Uvređeni lekari. Osiromašeni profesori. Nezadovoljni policajci. Psovali ga
i brodari, šaneri, kurve, čak i
sponzoruše.
Predsednik
se pred kraj dana, zaprepašćen, uvređen, razočaran i besan, vratio kući. U onu
državnu viletinu. Okruženu psima i čuvarima. Kamerama i strujom. Posle desetog viskija i malo šmrkanja
belog, čvrsto odlučio: više nikada neće ići anonimno u
narod. Ni u ludilu. A savetnika, onog mladog i pametnog, otpustio je. Ma, najurio ga.
Sad
ponovo može mirno da vlada. Zajedno sa poltronima i ulizicama. On će
mu govoriti samo ono što želi da čuje. Dok će mu državni TV servis servilno
prikazivati ono što želi da vidi. Sve do penzije.
Mića M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар