- Mali, slušaj me, ja sam gospodin čovek. Ne moram ništa
danas da zaradim, nemam ti ja ništa od ovoga, ali kada činim dobro drugome meni
neka sreća ispuni dušu a to osećanje ne može da se kupi ni zlatom ni evrima.
Meni je mali puno srce kad mogu da pomognem svojim
prijateljima. Zato sam ih doveo ovde u ovu pustahiju koju čuvaš da poskida
svako za sebe koliko mu treba gvožđa i aluminijuma. Vajdica, prodaće to na
otpadu i imaće pare za hleb i bombone da obraduju dečicu. Ej mali, muka je
velika danas. Ne treba čovek samo na sebe da misli. To je površno, pa nisi ti
sam na ovom svetu. Treba stvari posmatrati kroz jedan širi prostor. Svet je
globalna slika koju i Bog gleda i kada činiš dobro drugome to i sam Bog vidi.
Nakon završenog posla radnici su natovarili otpad i izvezli
ga malim kamionom, tamićem.
Sutradan gazda se vratio.
- Mali jel znaš šta se desilo? Pa, pokrali me juče.
- Ko je mogao gospodine da vas pokrade. Juče su ovde bili
samo vaši radnici. Rekoste da su vam prijatelji.
- Ama mali, nije stvar u gvožđu. To što su odneli, to je u
redu, nego što su prodali i onaj tamić a to je moje kamionče. Šta ja sada da
radim mali?
- Ništa gospodine. Neka vam srce bude puno. Posmatrajte to
kroz okvir globalne slike.
Zoran Antonijević
0 коментара:
Постави коментар