БЕЗДУШНИМ НИКАКО УМАЋИ
Мирослав Средановић: „Ренесанса без хуманизма“
Афоризам је филозофска рефлексија
мудраца на изазов да нађе одговор на питања чији су корени битно
нарушени у животним појавама.
Одговор је савремена поука. Афоризам новијег датума, сатирични, скратио је време сопственог трајања а постао актуелан за одређене догађаје који
својом контрадикторношћу изазивају и саркастичан осмех. Тај смех подстиче на промисао.
Из те суштине настала је и ова збирка афоризама Мирослава Средановића,1 „Ренесанса хуманизма“2 у којој је аутор показао „храброст,
доследност и тематску разноврсност. (...) Његов идеал је да живи и пише – усправно
и исправно. Не води га принцип да спасе само своју душу, већ и душу свог народа. Један
је од првака афористичке мисли који стоји
иза сваке своје речи. Из године у годину добија све већи број награда и признања за афоризме.“3
Сумирајући оно што се зове „немогућа мисија“, Средановић је концепцијом психоанализе
приказао изваневропски живот једне државе и народа који вековима одолева дивљој и помамној моћи притиска. А какви су изгледи за даље? „Србија је стара европска цивилизација. Када постане
млађа биће примљена у Нови светски поредак.“ А ко то старој цивилизацији,
мудрацу, може шта приговорити када он(а) зна да су и „садашњи освајачи само авети
прошлости“? То су авети које Средановић саркастично везује за квислинге и рехабилитације. Тако су трагедије
постале смешно зло, ако већ разума
правичности међу људима нема. Овај сатиричар је спреман да Ничеовски надвиси време и догађаје, у којима „дегустатори“ зла морају бити спуштени на земљу а то могу
само копљем оштрог пера које их
покушава да уразуми. Писац при свом чинодејству опомиње народ да „не гута (...) лажи“, посебно не оне о својој историји и демократији. Није
демократија зелена салата па да се увози! И нису Срби народ до јуче! Само календар имају преко седам и по миленијума, но
вратимо се бар на Средњи век: „Срби се више не служе ножем и виљушком. То им је била навика из заосталог Средњег века.“ Лепа навика на којој нам завиде. Они што су тада прстима јели хоће нас данас по прстима. Нека кажу да им поклонимо виљушку.
Социологија историје овде отвара
многа питања нелогичног устројства света и поставља питање куда он иде и
са каквим исходом, али кроз призму српског удеса: „Богате земље заостају за Србијом. Оне тек сада почињу да сиромаше.“ И ма колико истина деловала саркастично она се духовно темељи на истини која је згажена али која има „право на опело“ без карикатурне искључивости: „Српске
цркве и манастири на Косову су српско-византијског стила. Сада се уклапају у Бонстил.“
„Уклапање“ и преклапање о демократији и истини које има медијску
снагу лажимировки плод је милитантне осиљености коју не прати духовна спознаја и снага чија је реч потоња у времену. Духовност и крв се не могу купити. Јер, много
је тога што неће наћи место у календару
истине и моћи ће, како каже Средановић „да се упише само црним
словима“.
„Слуге народа“ требало би да драгоценост
живота искусе на сопственој а не на народној горчини, но од давно то није случај. Петљаревићи увек нађу оне са
којима ће заједно „подривати претходни систем“.
Социолошко-политичко отварање антихуманзима,
за Мирослава Средановића је отварање карата великих играча интереса који трају на већ превезаним трпилима
народа. Хоће ли нас „трпеж и крпе`“ спасити од капитулације, питање је сад. Оне који се народу „обраћају бираним речима“, Средановић подсећа на творца српске државе књаза Милоша Обреновића (Милоша Великог) који „је био неписмен владар. Он никоме није
потписао капитулацију“. Дакле, данас је друго време. Време „писмених“. Тим је страх
само већи.
Циклус „Побегуље“ треба читати као
етичке разговоре, подсећања на Косовски мит
проширени, обострани, до једности уназад. Овде проговара чуло осећања емоције чија је урушеност довела до стања које се зове „неоствареност (...) утисак неживота“.4 Сукоби данас, само су продужене посете злих гостију, тутора а „несрећни Срби и Албанци воде преговоре о Косову, на језику великих
сила“ и тако урушавају свој језик гледајући у ту и празан тањир из кога нико кусати слатко неће.
У коначном, Средановић је као сатирични афористичар носилац
узвишеног критичког духа
који је наследио од мудрог народа са дугим искуством, изгоне и покајања: „Грађани се непотребно
исељавају из Србије.
Бездушне газде су могли наћи и у својој земљи.“
Суштина глобализма, белосветског поретка, јесте створити
„пропусне границе“ како територијално, тако духовно, и створити нове газдинске поседе,
не радом и умним доброчинством, него бомбардовањем: „Србија није чланица Европске уније. То се видело чак и из бомбардера.“ На чланице тај поглед тек следи са земље. У „благодети“ пропусних граница Средановић наводи:
Тамо нема „ситног лоповлука“; „Пропуштају чак и сузавац“; Тамо „избеглице дочекује бодљикава жица“... Нека, хвала на понуди! Но, нема, тамо по њима, геноцида код милитаната, али код мирног народа има
„геноцидних песника“, филозофа, научника, мислилаца,
проналазача, ометача процеса пред (у)судом (не)правде. Е, да је среће да се том геноциду уче они чија је свест „хуманистичко-уранијумска“ али, за њих је и „Његош (...) геноцидни
песник. Многе је издајице изрешетао својим десетерцима.“
Ни потомци му, срећом, „нису бољи“.
И Средановић решетао из свог мисаоног револвера, све невоље и творце зла, обрнуту свест која би градацијом грешне узвишености да
искрене планету и са ње стресе сав живаљ, да остану Они
сами са собом. Како може опстати свет сам
са собом, кад он одавно није сам са собом?!
Овде треба, коначно, по Средановићу, објаснити термин – колатерална штета. Кад каже да „Срби дугују агресорима ратну одштету за оборене бомбардере“, то значи да ћемо ускоро плаћати данак друштву за заштиту комараца
због запрашивања овог инсекта. Ипак, нисам сигуран да ли су наши носиоци праћки гађали бомбардере над
Србијом, ако јесу што им нису лепо рекли да су залутали
да их не дирају него су се унередили да их ни Бог опрати не може. Но, има и покајања или упокојења свести: „Свет је осуђеним Србима (што су Срби) унапредио људска права. Уместо у Хагу, могу да робијају у Србији.“
Није на том нивоу право било ни у прво(битној) заједници али, ми смо „добили пријатеље“. Но, вратимо се општем стању човека, докле је стигао у неслућеним дубинама самоукопавања: „Човек је доживео последњи стадијум еволуције. Више му ни Бог не може помоћи, јер, „заостаје
еволуција људи. У питању су мајмунска посла.“ Извињавамо се извођачима радова на стварању јединства супротности.
А Балкан, то је прича за себе! Средановић овде жели активирати разум и осећања о општем принципу наследне трагедије једног народа, раслојеног
и сукобљеног са матицом, показујући тиме да је и на светском нивоу човек један, али човек у свом роду има и нечовека. Овде, дакле, није сукоб људи са људима, већ нечовечја са човеком. Тако је ратна психологија многима постала матерњи језик, они не умеју да говоре док не грми, смрди или
крвари. Али и ту има троделне свирке: „У свету постоје одбрамбени и освајачки ратови. Само су ратови на Балкану братоубилачки.“ Ми смо значајно напредовали: у свету снахе убијају девере а на Балкану
брат убија брата. Можда је од речи (б)рат настала реч рат која изворно
значи: будаласти брат!
И откуда право неком да се брани
и бори за бољи живот? Обећана земља не припада народу! Сад су ваљда све козе на броју, само им јарац није домађи: „И код нас је хумано капиталистичко друштво. У њему преовладава сиротиња!“ А са сиротињом ће лако и Бог и газда.
Да, стигла је ренесанса без хуманизма! Ипак, доста је оних који су умирени: „Убијени
су добили гаранције да им се то више неће поновити.“ Но нису још све гаранције подељене.
Мирослав Средановић је
један од оних сатиричних афористичара што упорно понавља да је нешто „без“5
хуманије, људскије и човечније. Али, био би
то планетарни потрес – при паду зла. Отворио је овом књигом два питања: Како са тим (?) и како без тога? Наслутио је само један
одговор. Тишина. Ако свет овако настави ту реч неће имати ко да изговори. А ми, ми се гложимо међу собом док ала
отвара уста иза нас, спреман да нас прогута.
Мирослав Средановић је
„Његошевски изданак мислиоца:6
Говорљив кад мора, шутљив кад треба. Оно
између је порука читаоцу. Одан је општем принципу о путевима који воде ка слободи и очовечењу људског рода.“7
Ова књига је лековно хлорофилна као чуваркућа на урушеним и поцрнелим цреповима данашње цивилизације.
У Горњој
Трепчи, код Чачка,
26. јула 2017.
____________
1) Мирослав Средановић (Вучија,
код Требиња,
1936), пише афоризме,
Објавио пет књига.
Живи у Београду.
2) Мирослав Средановић: „Ренесанса без хуманизма“, Еверест Медиа, Нови Београд, 2017.
3) Александар Чотрић:
„Круна дијамантског сјаја“, из поговора књизи „Ренесанса без хуманизма“, стр. 138.
4) Радомир Константиновић.
5) Па и у наслову ове књиге.
6) Каза ли Његош: „Не бојте се браћо, добро бити неће!“
7) Др Јован Стриковић: „Његошев манифест“, Партизанска књига, Љубљана-Београд, 1981, стр. 174.
0 коментара:
Постави коментар