Шта се променило у последњих десет година?
Лицемерје
влада светом. Данас више него икада. И далеко савршеније. Ето, скоро су
додељиване Нобелове награде за разне области. И поново их добијају личности из
Америке, Британије, Немачке...
У области
књижевности поново анонимус. Међутим, највећи апсурд, уосталом као и раније,
представља Нобелова награда за мир. Овог пута, као што се и предвиђало, ту
награду је добио човек који је био својевремено потпредседник САД-е, дакле
друга рука у хијерархији најмоћније силе данашњице. Одмах иза познатог блудника
из Беле куће, који је оргијао у овалним и другим салонима са службеницама.
Ваљда је веровао да ће остати непримећен и поред силних камера, обезбеђења,
бројног особља и слично. Но, то је ипак споредно. Кључно је да се будући
нобеловац у то време здушно залагао за бомбардовање Србије, Сомалије, стезање
омче Садаму Хусеину, Куби и још двадесетак земаља које нису по вољи модерним
каубојима.
Вероватно је то
радио због мира у свету и будућег благостања? Касније је пропао на
председничким изборима, па се окренуо борби за заштиту природне околине. И као
потпредседник се трудио да унапреди и очува природну средину. Али, само
америчку. Наиме, из Америке у Србију и друге „агресорске“ државе просипано је
осиромашено атомско ђубре, рушени су дотрајали мостови, болнице, возови и
аутобуси.
O
tempora, o mores!
Лицемерје је исто тако када сте осуђени да живите у окружењу
и да развијате пријатељске и добросуседске односе са људима с којима сте
доскоро делили заједничку домовину. Један такав, тренутно на привременом раду
као премијер тзв. Македоније, отворено изјави да је Албанија много важнија
Македонији од Србије. У тој држави председник је син познатог и осведоченог
србомрсца, Крсте Црвенковског. А исту ту творевину Србија је прва признала под називом
Македонија и тако се замерила искреним и правим пријатељима, Грцима!
Или када морални
пигмеји који се позивају на Његоша и коме подижу споменике у иностранству, мада
нису ни „Горски вијенац“ прочитали, у некада најсрпскијој области укидају српски
језик а Српску Православну цркву стављају у исти ранг са творевином једног
распопа и криминалца. Исту ону цркву којој је највиши поглавар био управо
Владика Раде. Да су читали Његошева дела властодршци ове квази државе видели би
да је сваки други стих посвећен Србији и српству, Обилићу и Косову. Али то су
осећања највећег Црногорца по рођењу, а Србина по осећању и схватању по
традицији и крви, док наркотрафиканти, трговци белим робљем и цигаретама имају
другачије критеријуме.
Лицемерје је када
вас отворени и вечити душмани у облику хрватског и словеначког народа позивају
на добросуседство, сарадњу, заједничке интересе. Предузетници из ових земаља
слободно купују по Србији а у исто време њихово тржиште је затворено за српски
капитал, али и производе. У Словенији српски народ је непризнат, нема школа на
српском језику, иако је ово најбројнија мањина, а у свакој прилици се Словенија
отворено ставља на антисрпску страну. Било давањем подршке Шиптарима са Косова,
минирањем сваког покушаја Србије у европским институцијама и слично. Хрвати и
даље не враћају имовину српским повратницима, малобројнима који се усуде да се
врате у Хрватску руше се куће, убијају се на кућном прагу, хапсе наводне
злочинце. У ствари само довршавају Павелићеву политику према којој број Срба не
сме да пређе три процента становништва!
У време
бомбардовања Србије 1999. године у Хрватској су вршена истраживања јавног мњења
и 97% становништва је оправдало бомбардовање Србије. Тада је вечерњи дневник на
телевизији одјављиван жељом водитеља да пилотима НАТО пакта жели ведро небо над
Србијом!
Тога би сваки
Србин требало да буде свестан када у самопослузи посегне за хрватским,
словеначким или македонским производом. Или кад зажели да летује у „лијепој
њиховој!“
Да би вас други
ценили морате прво себе да цените!
Миодраг Тасић, објављено у часопису „Светионик“ – новембар
2007.
0 коментара:
Постави коментар