МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ - АФОРИСТИКА ПУНА СУШТИНЕ (О КЊИЗИ "ДУХОВНЕ МУЊЕ, РАДМИЛА МИЋКОВИЋА)

Милијан Деспотовић

АФОРИСТИКА ПУНА СУШТИНЕ

Радмило Мићковић: „Духовне муње“

Афоризам је књижевни светац, сажет и јасан, избегава околишања, не прави празне уводе, он одмах (очи у очи) крсти ствари правим именом. У њему капље бистрина мозга и трепери беседничка храброст из које су као из суве дреновине, исцеђене речи. Увек му је при томе Паскал на уму, потом ближи песници афоризама: Његош, Матија Бећковић, Бранко Миљковић, Паун Петронијевић, Цветко Лаиновић,  Милунка Митровић, Верица Тадић... Могао би тако ређати у недоглед. Имамо се с ким подичити али и на кога угледати. Стална потреба да се каже и оно што сви ћуте, јесте нагон духовно здраве душе за истином чија је стрела усмерена ка сваком лажном успеху, на ничију штету, она је опомена да лоше чињење не може остати грађевина занавек, на њој при појави истине опада штукатор лажи као да га муња протреса.

Међу мислиоце којима су духовне муње „свијетло оружје“, налази се и афористичар Радмило Мићковић.1 Као афористичар, онај који себи допушта да се нађе и у строју сатиричних афористичара, који попут дневника исписује афористички летопис.

Но, вратимо се афоризму као чистој форми која у себи има „највише суштине“ и који врхуни у кући књижевне мисли. Мићковић је досегао врата те куће и са њених прозора беседи, а своје беседе је сада сабрао у књигу „Духовне муње“,2 што чини њен први део (избор из раније објављених књига)3 други део су „измишљотине“, до сада необјављени афоризми. Ово читање, сабирање у нови књишки облик, просто је било нужно да се издвоји од свега оног што није остало у „миросфери мозга“, то је оно што остаје јер, јасна духовна и филозофска потка му то сасвим омогућава. То су код Мићковића већ уочили критичари који вагају гномастичке форме у нас, они који прате писце и њихова остварења.

Мићковић је „један од ријетких пјесника, а и филозофа, међу афористичарском братијом. Ево доказа: Како визуелно представити празнину? Како речима описати ћутање?! Мудар човек има ширину оптимисте и дубину песимисте. Дакле, пише потпуно у складу са оном познатом да је афоризам тачка у којој се сијеку умјетност и филозофија.“4

Ако је човек подвргнут афористичкој критици, у дугом периоду, питамо се; где  је он то погрешио у својим огромним предивним размерама? У градњи и подградњи, у менталном малтеру – казаће Мићковић јер, „до половине је Бог стварао човека, а од половине су изменили улоге“. Десило се то веома рано код нестрпљивог човека. Мислећи да човек може да управља природом, да је преправља и потчињава, а није успео, он је тај експеримент применио и на човеку и, ето отпора, ето рата а нико није у рату срећан – „у рату је најбезбедније бити мртав“. И како се одупрети данас рату, језиком се увек није могло, и неће моћи док небо цивилизације уместо природних и духовних муња, парају уранијумске муње. Е, ту јадни човек прво окриви брата који се са њим невин испилио из мајчине утробе. Ваљда из страха од јачег, а онда се јачи јавио: „Тражили смо ђавола и он је дошао по своје.“5

Прво што је требало убити била је истина, потом вера и нада. Братији која планира туђе смрти, а само природа и у смрти остави времена, нико се није могао одупрети осим, накнадна грижа савести, ако се поседује. Сетимо се само у Великом рату ко је, и против кога, издао наређење: „Мора умрети, и то одмах!“ Тако је то кад се истина крсти лажним оптимизмом. „А овде би и Орвел био одбачен6 због ширења лажног оптимизма. Но, нерадо поменута „политика је курва са међународним искуством“, дугог ратног стажа. А и једна и друга страна, нажалост, од постања свет је подељен, заборављају да „гробље је наша обећана земља“. А сви заговарају борбу за слободу, „има је и вишак“ само по њима. Мићковић тај вишак овако види: „Вишак слободе је очигледан. Постало је опасно.“

Да би ту опасност оправдали, моћници су упрли прст, не само на обарач већ и на књиге. Сад видите ко данас чита, а ко спочитава, неке „неподобне књиге“. Ми се још нисмо историјски уразумили ни да ли је средњи век био мрачни или светли, Мићковић је ту сасвим искључив: „Средњи век није био мрачнији него данас.“ То што неке ствари на овом простору не гледамо реално и са последицама оног што ми сами чинимо, за Мићковића је обилажење истине, а „обилазимо истину због неприступачне локације“.

Књига „Духовне муње“ је свима приступачне локације и смех који је овде проказан нема церекалну улогу, већ је замишљеница – Уозбиљите се већ једном! Руше се „српске цркве и манастири“. Сатирично, само на први поглед, изгледа објашњеница: „Умирује чињеница да је већина била стара скоро хиљаду година.“ Наравно, писац није за потку узео хумор, већ (х)умор, од насиља и глупости на светској сцени, нажалост и данас. Ко руши, под чијим светлом?! Знају ли рушитељи вредност срушеног? Да ли је историја као учитељица постала „глинени голуб“? А није само код нас, већ свугде у свету „није све тако црно као жута штампа, сива економија и бела куга“. Наш народ би рекао: „Црно, да црње бити не може!“Једина традиција која се искрено очувала то је: „Шанк као олтар мокре браће“, све друге олтаре глобалисти руше. Тако је то кад уранијумски мислиоци имају мисли које „немају везе са мозгом“, немају поштовање према људском мозгу. А онда се питамо како је могуће да „пси рата“ суде генералима. Зато Радмило Мићковић и каже: „Косово је до скора увек било наше.“ Лажи пак, мисле другачије. Ипак, остала је велика дилема: „Ако су у лажи кратке ноге, зашто је правда тако спора?“ Куда иде овај свет, потпуно је јасно, али је по Мићковићу још увек нејасно: „Кад све нестане, хоће ли и ништавило нестати“?!

У демократију се, некако сви куну, теисти и атеисти, милитанти и миротворци, па и „миротворци“.  Демократија је честа тема афористичара, од великих очекивања до њеног праска. Долазак собом самозване демократије код нас, наш писац је видео овако: „Демократија куца на наша врата. Ако не отворимо, развалише их динамитом.“ Негде је то било, додуше, обичном пушком раповком. Тога се сећају прогнани банкари али и клијенти данас чије срце куца у празном новчанику. Одјекује!

И тако нас је поробила демократија. Њено право име за нашег мислиоца је: „Дисциплинована слобода“, у којој „ратни инвалиди просе“.  „Данас је тешко бити човек“. Али, није нас Мићковић ни овог пута оставио без наде. Пред затвореним вратима на којима пише: „Овде се поштује човек“, он је дописао: „Затворено, покушајте сутра“. Ова књига и јесте написана због оних који ће доћи сутра.

Мићковић жели да се човек поштује већ сад, овог трена, свестан да је „ово време за људе као што је он (...) и други савременици, који стварајући сатиру трасирају пут борбе против оних који нису спремни да прихвате критику постојећег, за коју су они највише криви.“7

Афоризам, дакле, не оставља никог без наде, афоризам који пише Мићковић ни мало није смешан, он од свог читаоца тражи да мисли и домишља јер, тема је сијасет па и она европска: „Размислите добро, хоћете ли у Европу, или ће те остати Срби?!“

Оно што краси Мићовићев афоризама јесте реалност, логичко схватање живота па ће ову књигу затворити пролошка мисао:

У животу ти је тако. Или имаш главу, или кичму.

Очито је да се овај писац не узда у кичму. То ни другима не саветује. 

Цетиње,

26. августа 2017.

____________________

1) Радмило Мићковић (Бошњани, код Раче Крагујевачке, 1954), пише поезију, прозу, есеје, књижевну критику и афоризме. Објавио двадесет књига. Живи у Рачи, код Крагујевца.

2) Радмило Мићковић: „Духовне муње“, Самиздат, Рача Крагујевачка, 2016.

3) Књигу „Духовне муње“ чини избор из Мићковићевих књига афоризама: „Све ће то народ отплатити“ (1994); „Волим и ја вас“ (1999); „После потопа“ (2001); „Неподобна књига“ (2003); „Исповест тровача смехом“ (2006); „Литерарни узлет Мамлаза Белошевића“ (2008) и „Млеко и кукута“ (2012).

4) Вељко Рајковић: „Слово о књизи“, из рецензије за књигу „Духовне муње“, задња страна корице.

5) Знамо коме смо приписали мисао: „Тако вам је кад ви мислите", а наш народ каже: „Није исто мислити и вршити нужду“. Мићковић каже: „Студенти су извели милицију на улице. Ради дошколовавања.“ Резултат је промена географског индекса, ко је онда овде глуп?! Јасно, а врло скупо. Је ли и то била студентска хуманитарна грешка на испиту? Но, видимо се „после потопа“.

6) Одбачен – читај као, оптужен.

7) Васил Толевски: „Сутра је ново јуче“, из предговора књизи „Духовне муње“, стр. 7.

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК