СЕОБЕ ПЕРКА МУШОВА
(Победничка прича "Златна кацига 2017.")
Нема тог Црногорца који не воли свијетло
оружје. А потеза` га је често. Да заштити образ и поштење, а то ти је данас
дефицитарна роба. Бранио се њиме од непријатеља, а кад није било рата, пуцао је
у кафани и по свадбама.Чисто да остане у форми, злу не требало.
Један од так`ијех је био и Перко Мушов.
Јапија од чо`ека. Мога` је ка` ни један да попије, да изије и да се побије. А
има` је око соколово. На свадбама је првим метком погађа` јабуку на барјаку. И
то у сред сриједе. Такав је стријелац био, да је на нечијој свадби потревио
младу, по сред сриједе, те је због тога имала крв лећи.Тада побјеже у шуму и ту
се крио све до избијања рата.
Одатле је и отишао у партизане. Учествовао
је у свим офанзивама за ослобођење наше земље поносне. Из тих офанзива успио је
да се извуче са пар јуначких рана, прегршт одликовања и чином мајора.
А онда му се пружила прилика да буде један
од учесника осме офанзиве.
У октобру 1945. Перко Мушов је учествовао у
завршним борбама за ослобођење Београда. По ослобођењу, њему и његовим
саборцима је понуђено да остану и живе у Београду. Многи су остали из
патриотских разлога. Србија је Црногорцима друга отаџбина. А Београд их је фала
Богу, примао са пуно топлине, па су се они ту брзо адаптирали.
Тако су ти они послије ослобођења окупирали
Београд. Сви су дошли и остали ту да нађу своје мјесто под сунцем, иако су више
вољели хладовину.
Један од такијег је био и Перко Мушов. Као чо`ек од укуса, он ти изабра једну омању вилу
на Дедињу. Ту нађе своје мјесто под сунцем, зачињено хладовином. Кад му се већ
пружила так`а прилика, узеће нешто да ваља. Ваљда је и заслужио?!
Већина Црногораца, кад једном дође у
Београд, више се не врће у Црну Гору. Тако и Перко збораше: „Што би се врта у
онај крш и сломиврат, ђе коза пасе под ручну, да се злопатим, ко што се сви зли
и несретни тамо злопате?“
Вође му је било фино. Након рата се убрзо
демобилисао, па су га поставили за начелника војног отсека.
Е, ту му је сјекира дубоко упала у мед. Цио
дан је сидио у кабинету, или се возикао службеним колима. На послу није ништа
теже дизао од пенкале и штамбиља. А ведрио је и облачио, ка` да ради у
метеоролошку службу. Сла` је у војску ђе је кога стио и ослобађ`о војске кога
је он стио. Доводио рођаке из Црне Горе и запошљава` их по Београду. Било је онда пуно
Црногораца у
Београду, а сви правилно
распоређени. А и држали су се, богоми, а не ко данас.
2
Но, и поред тако
лагодног живота, Перко није заборавио свој завичај. Свакога љета, послије
бесплатног љетовања у војном одмаралишту у Купарима, одлазио је у своје родно
село. Што је бивао старији, све га је више
вукла жеља родном крају. Али, не да оде тамо да живи. Било му је жао да
остави ђецу и унучад у Београду. Зато им остави у аманет, кад умре, да га
сахране у Црну Гору. Они му чврсто дадоше ријеч.
Перко умрије у дубокој старости, али у
незгодно вријеме. Те године се Црна Гора осамостали и постаде држава. „Други
вакат, други господари“!
Синови, наравно, испоштоваше
све његове жеље. Обукоше га у црногорско одијело, ставише у најскупљи ковчег и
кренуше погребним колима са свом пратећом документацијом за Црну Гору.
Неђе, око подне, стигоше на гранични прелаз
са Црном Гором. Пред њих изиђе један бркати цариник, па им се обрати:
-Добар дан! АкоБогда?
Старији Перков
син, који је сидио до возача погребних кола, пружи му фасциклу са свим
потребним документима за покојника и рече:
-Отац нам је ономад умро, а била му је жеља
још за живота, да га са`ранимо у његовом родном крају, да почива с прецима. Па
ето, да му је испунимо, ка` што смо и обећали.
Овај погледа оне папире, па
оде у канцеларију, да се консултује са шефом Након неког времена изађоше
обојица. Шеф смене им се обрати:
-Богоми људи, мрка капа! Нећете моћ` с мрцем
ућ` у Црну Гору!
-Како, забога? Па
имамо сва потребна документа.
-Е, лијепо. Зато што ви отац има српско
држављанство, а не црногорско. Ако вас пуштимо, испашће ка` да је илегално уша`
мигрант у Црну Гору.
-Па наш отац је рођен у Црној Гори. Он је у
рату крв пролијева за ову земљу. Ослободио је Београд. Он је признат и заслужан
грађанин. Зар то вама ништа не значи?
-Неоно, богоми. Нема тога више, ко је шта
био. Ако је био, био је за себе. Закон је исти и за заслужне и незаслужне. Но
се врћите, о`кле сте и дошли! Тако, па никако! Нису помогле никакве молбе, ни
убеђивања. Мораше кренути пут Београда.
Сеобе изгледа трају и послије смрти. Перко
Мушов је први пут ушао у Београд на тенку, а сад се врће погребним колима.
Срећа што му је ово потоња сеоба, па ће је лакше поднијети!
Веселин Милићевић
0 коментара:
Постави коментар