Милијан Деспотовић
ЗАПИСАНO
РУКОМ МУДРИЦЕ
Верица Тадић: „Еонски графити“, сентенце, Библиотека
општине
Лучани, Гуча, 2015.
Што је умно, то је збиљски, а шта је
збиљски, то је умно.
Хегел
„Смисао времена је кретање“, записао
је мудри Сретен Марић, а траг човека на том путу брише то исто време и само
човек, користећи сазнање и искуство, успева да под еонским светлом ума запише
макар који графит. И тако сачувано благо само показује тежњу човека, на коју је
указивао Леви-Строс,1 да
„културу врати у природу, и најзад, живот у скуп његових физичко-хемијских
услова“. У тим условима опстаје и човекова душа као „универзални, флуидни
пергамент на коме се светлописом љубави исписује људско и божанско сведочанство
о чудесним световима које ствара живот“ (Верица Тадић).
Пред нама је књига тог труда, Еонски
графити 2 Верице Тадић.3 То је збирка кратких
мисаоних есеја који су у вредносном смислу мислило,
ослоњено на љубав као најважнији елемент људског духа. А љубав је, и овде,
мисаоно додиривање неба унутрашњих и спољњих светова. Ако знамо да „љубав лебди
изнад свих светова“, како каже Верица Тадић, онда је посао мудраца да укаже на
начин довођења те еонске емоције у човека, ствари и појаве које природно или
његовом руком настају. Наша мудрица реч љубав из речника изводи у сентенцу
„љубав (...) целу васељену облаготвори“,
а из афоризма разумски аналитично своју јунакињу свих времена осветљава
есејистички. То су сентенциозни или афористички есеји од свега две а највише
пет реченица исписаних као мисли исте теме. За њу је љубав „отаџбина срца“ а да
би човек ту отаџбину сачувао неопходно
је
да неизмерно и најискреније воли, а волети
значи пратити сопствену природну филозофију живота. Зато и имамо дилему у коју
форму сместити „Еонске графите“ Верице Тадић. Они
јесу афоризам, изворни афоризам – сентенце, они јесу мисли – мудрице, али
својом потпором филозофског доречја они су и мисаони графити, мали есеји. Било
како да их именујемо, док их читамо и ослушкујемо одјек пишчевог духа, бивамо
облагорођени духом мудрости. Мисаони смисао нас удубљује у садржај, „учи и јача
се на њима као на великим представама природе, повести и уметности.“ (по
Хегелу).
Еонско светло Верице
Тадић је показало љубав кроз машту и кроз истину, као материјална обоженост.
Оне се у крајњем додирују, како у физичком смислу, тако и мисаоним искуственим
знањем. Када је религиозност у питању у овим есејима, ми извлачимо једну мисао
из целине јер, опстаје као дефиниција: „Љубав је света нафора бића.“ А онда у
другом ова мудрица (од речи мудрац, Верица јесте мудрац свог времена) кроз
љубав обједињује човеков поглед на светове кроз обоженост или агностицизам,
закључујући да су „људи у Богу, Бог у људима, природа у човеку, човек у
природи.“ Ту једност и недељивост, упркос удаљених односа, темељи на спознаји и
филозофској анализи помоћу одређења о битности мисаоних односа које повезује
љубав. Коначно, упалила се лампица духа и осветлила ту једину реалну једност
која се зове љубав. Ништа изван љубави није племенито. Није, јер, „све што
поседујемо треба разменити“ стално водећи рачуна да добро и човекољубно, тријумфује.
А, ево, може!
Сентенциозна истина којој тежи ова списатељица, чини је племенитом. Она
духовној размени нуди ту особину и тако увећава своју доброту и доброту других.
Тај чин је кредо њеног промишљања и
њеног живота уопште. А само такав свет води ка срећи, а очито, не живимо у
срећном свету, нема ни најаве те среће, упркос спознаји да човек живи сасвим
кратко у неком личном ентитету који нестаје променом телесне материје
појединца.
Пратећи мисли и идеје Верице
Тадић долазимо до мудрих закључака њене „расудне моћи“ којом она добро
систематизује своје искуство. Једна од њих је мерљивост и вредновање на путу
спознаје безграничности; „Ко вреднује само оно што је мерљиво, обухватно и
лакоуновчиво, тешко да ће икада спознати осећање безграничности.“ То је
удаљавање од „дарова унутрашњих светова“. Светом влада потрошачка и милитантна
свест а у том случају човек је таоц трагичне пролазности што не би смео бити
„смисао живљења“. Зато, живот треба оплеменити јер, ко „не оплемени себе и
друге, сам себе укопава у песак пустиње“, закључује Верица Тадић.
Њено
величанство књига, указује Верица, није само уметнички продукт чији је садржај
подесан да нас уведе у свест „конкретних идеја“. Књиге су „архива за писма
душе“, а „читање је узвишен чин“. Спознао сам га и прочитавањем ове књиге у
којој изнова, као читалац, откривам „улогу речи“, што одано сасвим, прате
мисао, често за голо око невидљивих крила. Та мисао градинари „позитивно-умно“,
разрешује и открива различите намере оних који би да у „туђим животима руше“
заборављајући да је њихов задатак другост: „У сопственим „стварати.“ Тако ова
списатељица мислено уводи ред у
људском друштву, које ни она не може поправити, али ће се део њега замислити, пред
неизбежним самопитањем: Јесмо ли „сопствени или туђи“?
Много
је дилема, питања и одговора, отворила ова ретка књига у нас, која се у основи
клони сусрета са кактусима самољубља, и пружа руку сваком човекољупцу. Она је
писана руком мудрице и велики је испит искуства који ваља проћи да би се васколики човек вратио у „оквире
људскости“. Еонска лампа из ових гномастичких искуственица трајно је упаљена
како за читаоце, тако и приређиваче великих и малих књига духа нашег, не може
се заобићи, тим пре, што су „Еонски графити израз новине у
српској гномастици, пре свега оригиналним надахнухем у духовитој и мудрошћу богатој садржини, а затим и формом прозних
састава.“ 4
Гномастичко светло, које допире у наша чула, сада ствара услове да
у себи, и према другима, усмеримо
енергију љубави и поштовања, али позива и на очишћење сопственог ума од сваке
мисли која може да повреди неког другог. Просто речено, треба мислити тако да
ваше помисли не буду тешке ни вама, ни ономе коме сте их упутили.
____________________
2) Верица Тадић: „Еонски графити“,
Библиотека општине Лучани, Гуча, 2015.
3) Верица Тадић
(Доњи Дубац, код Гуче, 1949), живи у Чачку, пише поезију, прозу, есеје и сентенце.
Објавила десет књига.
4) Др Милован
Гочманац: „Мисаоне моралне истине као култ божанске свељубави“, из поговора за
књигу „Еонски графити“, стр. 155.
0 коментара:
Постави коментар