foto: Vladimir Jovanović Vava
Novinar i satiričar, Ninus Nestorović, rođen je 1965. godine u Smederevskoj Palanci. Njegovi aforizmi prevođeni su na 13 evropskih jezika.  Zastupljen je u antologijama srpskog aforizma, koje su prevedene i objavljene u Italiji, Baskiji, Poljskoj, Sloveniji, Rumuniji i Rusiji. Objavio je pet knjiga aforizama: “Izgužvane misli”, “Sizife, Srbine!”, “Neraskidiva veza”, “Vojna tajna”, “Ćuti i plivaj”, a priredio je i Antologiju novosadskog aforizma “Pečat vremena”. Dobitnik je brojnih značajnih nagrada. Trenutno živi i radi u Novom Sadu.  Član je Društva književnika Vojvodine, gde je i predsednik Sekcije humorista i satiričara
Za Vojvođanske vesti priseća se svojih prvih tekstova, otkriva gde pronalazi inspiraciju, kao i na koji način su fudbal i novinarstvo uticali na njegov rad.
Odakle interesovanje za aforizme i kako je sve počelo?
Za aforizam sam se zainteresovao još pre 30 godina. Zvuči mnogo (smeh). Pisao sam i pre toga, ali ne aforizam i satiru kao književnu formu već sam, kao i svi mladi, počeo da pišem pesme. 1988. godine u Novom Sadu dogodila se „jogurt revolucija“ i ja sam se zatekao u masi. Nakon tog događaja sam napisao prvu kratku satiričnu priču. Onda sam 1989. intenzivno počeo da slušam Minimaksa i njegovu kultnu emisiju „Tup Tup“, koja je išla nedeljom tačno u podne. Slušajući te ljude koji na duhovit način pokušavaju da prikažu stvarnost, oni su zaista na lucidan način zasmejavali slušaoce, odlučio sam da i ja napišem poneko svoje zapažanje, koje sam potom poslao Minimaksu. Od tog dana postao sam redovni saradnik njegove emisije i tako je bilo naredne tri, četiri godine.
1990. godine preko svog ujaka sam upoznao Budimira Vojinovića Dejvia iz „Dnevnika“, kao i Milijanu Baletić koja je živela sa njim. Ono što je zanimljivo jeste da je i ona aforističarka. Nju sam zastupio u svojoj Antologiji novosadskog aforizma koju sam napravio 2003. godine, i u kojoj je obuhvaćeno 29 autora, među kojima su mnoga ugledna imena novosadske književnosti i novosadskog novinarstva. Između ostalih tu je i Mika Antić. Mislim da vrlo mali broj ljudi zna da je Mika Antić pisao i aforizme. Kasnije je sve to išlo svojim tokom. Krenuo sam od novosadskog „Dnevnika“. Tu sam zapravo objavio svoje prve aforizme te 1990. godine. I to je trajalo dosta dugo. Kasnije sam izlazio i u beogradskim medijima – Politici, Ježu, Večernjim novostima, ali sam sarađivao i sa mnogim radio stanicama.
Kako ste se opredelili baš za aforizme?                
Kada se opredele da počnu da pišu, ljudi moraju da se odluče da li će se baviti aforizmom kao književnošću ili aforizmom kao zanatom. Mnogi ljudi koji su se aforizmom bavili, radili su to zanatski i bili su zaposleni u medijima. Tako je radio i gospodin Anđelko Erdeljanin, poznati humorista i satiričar. On je bio zanatlija jer je morao da proizvodi svakoga dana svoje umotvorine, pesme, priče i aforizme i da ih objavljuje na talasima radija Novog Sada,  što nimalo nije lako. Što se tiče onoga čemu ja težim i za šta sam se opredelio, to je književni oblik pisanja satire. Nemam zadatak i ne pišem po zadatku. Imam inspiraciju. Kada me nešto muči, to me goni i tera da pišem.
Gde nalazite inspiraciju? U kojoj meri Vam aktuelna dešavanja u društvu služe kao inpiracija?
Inspiraciju nalazim u svojoj duši. Ona je motor svega i mislim da svako umetničko delo, a aforizmi koje ja pišem zaista smatram umetničkim delom, moraju da izađu iz duše. Svako delo, bilo da je kompozicija, slika ili roman, ukoliko nije iz duše nema veliku vrednost.
Što se tiče spoljašnje inspiracije, to je sve ono što nas okružuje. Na prvom mestu to su ljudi koji nisu svesni svoje nesvesti. Za sve što im se događa – za svoj loš život,  neke promašaje i pogrešne odluke, oni uvek okrivljuju druge. Tako je lakše. Zato mislim da će u ovoj zemlji uvek biti inspiracije za pisanje. Nisu nama krive vođe za ono što nam se dešava. Krivi smo mi.
Dobitnik ste brojnih značajnih priznanja. Koja nagrada Vam je najdragocenija i koliko su one bile važne u trenutku kada ste ih dobijali?
Kada si mlad pisac i kada počinješ da pišeš, nagrade su ti najbitnije. Kada sam počeo da objavljujem aforizme u Dnevniku on je tada izlazio subotom uveče. Ja sam svake subote u 22h trčao da kupim Dnevnik da vidim da li će izaći moji aforizmi te nedelje. Kada bih video da su objavljeni, bio sam veoma srećan. Mladom piscu je potrebna satisfakcija, podrška i nešto što će ga pogurati dalje da nastavi sa tom karijerom pisca. Prve nagrade koje sam dobio uticale su na to da se još više trudim i da pokušavam da dostignem one najboje pisce u Srbiji. Do sada sam izdao pet knjiga. Poslednja knjiga je izdata 2014. godine u Paraćinu pod naslovom „Ćuti i plivaj“. Podsetiću vas da je to godina u kojoj su velike poplave pogodile Srbiju. U tom trenutku ja sam živeo i radio u Paraćinu i to je iniciralo da knjiga dobije taj naziv. Na koricama je Paraćin pod vodom, a naslov je u skladu sa pričom. Početkom 2015. ona je proglašena za najbolju knjigu napisanu u Srbiji na srpskom jeziku između 52 knjige. To mi je bila velika čast i mislim da mi je to najveća nagrada od svih koje sam do sada dobio.
Ko su Vam bili uzori?
Neki moji uzori, kada sam počinjao, bili su Aleksandar Baljak, Brana  Crnčević, Milovan Vitezović, Vladimir Bulatović Vib i Milovan Ilić Minimaks. Svaki od njih je bio specifičan na svoj način i svaki od njih je osvajao čitaoce nekom svojom dozom humora. To sam pokušao i ja, da nađem svoj neki lični pečat kojim ću obeležiti ovo vreme.
Koliko je novinarski angažman doprineo da pišete tako dobre aforizme?
To vam je isto kao kada imate nekog dobrog sportistu. Pre nego što dođe do toga da igra meč, on trenira. Tako ja to moje bavljenje novinarstvom doživljavam. Sve ono što sam radio u tom svetu, za mene predstavlja jednu vrstu teretane u kojoj sam jačao svoj duh i pero. Mislim da mi je mnogo značilo iskustvo upoznavanja mnogih poznatih ljudi i druženja sa njima. Tako sam naučio da imam meru u tome što radim. Svako pero treba da ima svoju oštrinu, ali mora da ima i meru – meru dobrog ukusa.
U mladosti ste se bavili fudbalom. Na koji način je fudbal uticao na vaš opus?
Mnogo sam voleo fudbal. To su bile prelepe godine. To su 80-te i 90-te godine prošlog veka. Tada smo sve radili iz ljubavi. Danas je sve biznis i sve se radi za pare. Mi smo taj fudbal zaista voleli, a kada nešto radiš iz ljubavi i kada se trudiš da ta ljubav bude savršena, onda iz toga ispadnu lepe stvari. U tom fudbalu sam naučio da je timski duh izuzetno bitan. I danas ta neka svoja iskustva iz fudbala prenosim na svoje radno mesto. Pokušavam da na poslu budem deo tima sa kojim ću da postižem uspehe. Svaki čovek je u suštini individualac, ali bez obzira na to, mi smo deo jednog društva i treba da naučimo da svako od nas treba da doprinese njegovom razvoju tako što će dati svoj maksimum uklapajući se u celu priču.
Kako ocenjujete današnji fudbal i u čemu je osnovna razlika u poređenju u sa vremenom kada ste Vi bili fudbaler?
Fudbal više nije ono što je bio. Počevši od toga što u fudbalu više nema romantike. Mislim da je romantika nešto što je te 80-te i 90-te godine činila njegovu suštinu. Mi smo zaista uživali u tome. Danas svi trčimo za novcem, a novca nema, kao ni romantike. Samo smo za njom prestali da trčimo. Ta trka za novce ubila je sve. Kladionice su ubile fudbal. Sve se vrti oko kladionice. Nameštali su se verovatno i onda rezultati, ali ne u ovoj meri u kojoj se to danas radi. Ogroman novac je ušao u kladionice i na taj način je ubio onu draž neizvesnosti. Sada je sve podređeno tome da se što više zaradi. Što se samog fudbala kao igranja tiče, on je postao velika trka, atletika – spoj snage, brzine i šablon. Nažalost, sve je manje mašte, kreacija i mogućnosti da gledaoci na tribinama uživaju. Navijači su posebna priča.
Imate li uskoro u planu objavljivanje neke nove knjige?
Nova knjiga bi mogla da se napravi sutra, ali sačekaći još neko vreme dok se prikupi dovoljno materijala. Nadam se da ta nova knjiga neće biti Novi Sad pod vodom, nego da će biti Novi Sad koji je okupan suncem i gde su ljudi veseli, a naslov sa mnogo više optimizma.
Rekli ste da su Vam ljudi inspiracija. Šta biste im poručili?
Moja poruka ljudima je da obrate pažnju na svoju decu, na svoje potomstvo koje dolazi iza njih. Decu ne možete samo napraviti, već se njima mora baviti. Treba im se posvetiti, datim im pažnju i ljubav i usmeriti  ih u svet. Jedino tako će od njih postati dobri i uspešni ljudi.
·         Čim vođi bude bolje, biće i nama!
·         Srbija je medicinski fenomen. Vođa je bolestan, a nama nije dobro!
·         Domovino, izvini. Našao sam drugu.
·         Lekaru obavezno ponesite poklon. Ne zaboravite: „Vaše zdravlje je u vašim rukama“!
·         Čitav život se svodi na šest minuta. Na tvojih pet i na minut ćutanja.
·         Većinom smo neznani junaci, a imamo i poznatih ličnosti.
·         Da su Turci čitali naše junačke narodne pesme, videli bi oni s kim imaju posla!
·         Ludaci su nesposobni za vojsku, ali su sposobni za rat!
·         Za vreme rata bilo je mnogo zverstava, ali ne treba nikog osuđivati zbog toga. Šuma je to!
·         Narod možeš prevariti jednom, pa još jednom, pa još jednom…  I nikad više!
·         Više ne živim psećim životom. Podvio sam rep.
·         Ovde novinare više niko ne ubija. Eto, dokle je došlo novinarstvo u Srbiji…
·         Lišili su slobode slobodu javne reči u Srbiji.
Vezali su je lancima informisanja.