Милијан Деспотовић
ПРИЧА О
„УДАРЕНОМ“ НАРОДУ
Милен Миливојевић: „Нама не свиће ни кад устанемо“
Сатира, из које изводимо
назив за сатирични афоризам,
је „хумор са циљем и предметом
и са жаоком. (...) Сатира
је офанзивна и гађа зло
и људску глупост (...),
она гађа у све што је лево и десно од правога
и истинитога.“1 Савремени српски сатирични афоризам има доста тога
од (Лец)ове оштрине али
предстоји му дуга борба собом за оно „од правога“. Истински читалац афоризма (мада је читатељство подељено у очекивањима) се неугодно осећа
кад може препознати да
ли афористичар пише левом или десном руком.
Милен Миливојевић,2 један
је од српских мајстора сатиричног
афоризма, који своје идеје
исписује логичним склопом
речи а оне, поред
смисла и садржине, имају
оштрину и озбиљност. Објављује у бројним листовима и часописима а избор из те продукције
за последњу деценију, сабрао
је у књигу „Нама не свиће ни кад устанемо.“3 Проблем је у нама, каже писац, читамо
га између редова, једнима
сване, другима смркне. Народно искуство памти и изреку: „Свету је тешко угодити.“ Увек је за све
„крива“ власт „коју су овакву избрали“. Помислим, да ли народ критикује себе или
власт јер, како каже Миливојевић: „Нико не може победити народ. Сем његове већине.“ Значи човек сам себе може да победи. Народ тражи једно, а оно испадне на друго.
Откако смо у демократији, ми се стално боримо за њу. Демократија је социјална категорија која
се не остварује, она је увек обећање за
„боље сутра“: „Обећали су нам боље сутра зато што смо за данас закаснили.“
Та врста „кашњења“ је код Миливојевића сарказам јер он на критичку црту ставља моћ свемоћних који заборављају да је „вера у моћ супротна
моћи веровања. Једна снага поништава другу“.4 Да није те чињенице
ни писање афоризама не
би имало смисла. Ови афоризми, афоризми које пише Миливојевић, су рефлексија домислица на максиме, њихове прве верзије на превасходно политичке теме. Врлине „почивају на манама“ (Гете) а мане
су афористичару мотив
да се искобеља из њихових замки. Данашњи суд о томе јесте субјективан
али то је резултат посматрања
и мишљења: „Сви смо у сенци оних који
живе у хладовини: „Кројачи наших судбина увек нас оставе кратких рукава“...
Историјско искуство
нашег народа бележи одбрамбене ратове у које
смо стално увучени „интересима
освајача“. Савремени агресори
деградирају своју људскост
градећи право за себе
на сили.5 Та врста исклизава из здраве памети стигла је дотле да нам
се на терет ставља грех
што дишемо, што бранимо свој простор и што живимо. Милен је бестијалност агресора видео
у његовој моћи да жртву сматра агресором: „И наша се држава понаша агресорски. Сваку Месну заједницу сматра
својом територијом.“ Дрско, сасвим. На сцени је сујета и само-живост силе, попут оног пса
који „лежи на поздеру“
лаје, а козе гладују. Они своје псе лажно дресирају доктрином отимања какав је случај
са Косовом о коме одлучују
историјске и географске незналице јер, „Косово није само Србија, него и Метохија.“
Што јесте, то ће и бити, а што бива за време бива и бити
неће. Наш писац
упозорава да ми „нисмо изгубили тло под ногама. Отели су нам га“. А отимање је губитак времена и за оног
ко отима.
Код нашег афористичара нема недодирљивих па ни кад је у питању Бог и његове „грешке“ што је створио и оне који мајмунишу, мада је имао добре намере:
„Бог је створио човека
јер није хтео да има посла са мајмунима.“ Очито, и он је журио
и негде еволуција није доведена до краја. Но, и ту где јесте има дилема, те и код
самог писца: „Живим као
Бог. Ни сам нисам сигуран да ли постојим.“
Од Библије до језика
као баријере ка једности, 6 досељавања, расељавања и удаљавања човека
од човека, од рата до
мира, здравља и болести,
овај афористичар отвара
другачије димензије стварности
саркастично мерећи пулс виновника догађаја којима даје саркастичан, на моменте и молитвен тон:
„Свет је мали. Или смо у рату, или нам дођу ратне избеглице.“ Очито, свет се о нас огрешио јер гради „своју слику о нама као о мртвој природи.“
Добар део афоризама
у овој књизи, Милен
Миливојевић темељи
на народном искуству, просто домишљајући
изреке на пример ону „на крају правда побеђује“,7 а Милен каже: „Изрека да правда побеђује на крају уверава нас да нам крај још није дошао.“ Зато је овде сасвим умесно
оно Гетеово, „не троши
енергију бескорисно“. Енергија духа је снага овог народа и афористичари пре свега, али и сатирични афоризам, том духу придодају
ову појмљиву снагу, на
коју увек треба рачунати.
Сатирични афоризам о раду, распаду
наше привреде да би се
„уклопила“ у демократске процесе, па до злоупотреба оних који су „опасли зној и
труд туђи“, показује стање у држави, пред и после распада, коме
су кумовали „тобожњи спаситељи“ (нека, хвала им на томе, није им матер крива што је рађала идиоте): „У капитализму
живим илегално. Немам
никаквог капитала“; „Социјалне
разлике су релативне. А међу
сиромашнима и не постоје“.
Ми више ни свој динар ни банку немамо: „Банкаре
познајем ко злу пару“; „Комунисти нису успели да остваре идеју о заједничком казану, све док није дошло вишестраначје.“ „Ово је ударен народ! По џепу.“ (И не само по џепу!) – узвикнуо је резигнирано
Милен Миливојевић. Није
далеко од истине када видимо шта
смо све дозволили да нам се догоди.
Треба пажљиво читати ову књигу, она је критика људских глупости и дрскости, књигу која није затворена. Писана
је пером и Мишљу практичног кри-тичара чије су оцене искуствене опомене нашег „упадања у јаз“, али тај процес, нажалост, још није
завршен. Миленковић је
своју књигу завршио овим афоризмом: „Још ћу ја имати шта да кажем! То је моја последња!“
У Горјанима, код Севојна,
8. маја 2018.
____________
1)
Бранко Лазаревић: „Филозофија и социологија уметности“. Замак
културе,
Врњачка Бања, 1978. стр. 148.
2) Милен Миливојевић (Драинац, код Сврљига, 1943), пише поезију, прозу, сатиру, афоризме. Објавио 24 књиге. Живи у Бору.
3) Милен Миливојевић: „Нама не свиће ни кад устанемо“,
Алма, Београд, 2018.
4) По др Владети Јеротићу.
5) „Рат је најгнуснији злочин и највеће ништавило које може задесити један народ“ записала је Александра Радојичић у књизи максима „Урбани етос“, Свитак, Пожега, 2005. стр. 39.
6) Мисли писац на Србе и Хрвате и друге Србе који се
географски крсте нацијом.
7) Франсоа Волтер је записао: „Време изриче правду и поставља ствари на своје место.“
0 коментара:
Постави коментар