Милијан Деспотовић
ОДЈАВА ВРЕМЕНА ЛОШИМ ПОЈАВАМА
Ђорђе Оташевић: „Завист и друге лоше приче“
Сатирични афоризам је одавно у тескоби,
као и човек, тешко дише (читај тешко
се пише), тражи нови простор да се изрази,
да се укаже некоме, ко
га ра-зумети може, ко
има времена да до њега
доже поново. А он се налази
у срцу сатиризаиде.
Шта је сатиризаида?
То је, могао бих
казати, кратка прича,
у коју се ухлебио дух сатиричног
афоризма онда када му је дозлогрдило да буде само симбол или сигнал, критичар неке лоше појаве, лоше приче“. Сакрио се у онај текст који је могао
бити прозаида, али није. Због свог сатирично-политичког
кашља препознали смо га као форму коју називам сатиризаида. Од толико форми и књижевних формалности, још нам
само то треба, мислим. А треба! То потврђује и писац књиге
„Завист и друге лоше приче“,1 др Ђорђе Оташевић. 2
Одмах ме збунила
насловница – „...лоше
приче“. Писац не пише лоше приче, али оне говоре о појавама које су лоше и да је време за одјаву трајања тих појава, којима се, свако
на свој начин, баве политиколози,
социолози, психолози, писци разних књижевних
форми, карикатуристи... Бави се и народ на два начина: дижући два прста, и дижући руке
до свега. Такав ти је народ, не зна ни он шта хоће,
они што знају ћуте, јер их за то нико ништа и не пита. Уби их завист
једних према другима.
Е, сад се нашао Ђорђе Оташевић да
чује и једне и друге,
исписујући своје сатиризаиде
које су објављиване у
листовима и часописима
2016. и 2017. Оне су толико актуелне да пристоје почетним годинама новог миленијума, и раније
а не само назначеним у
објављивању. А биће, скоро да не поверујемо, актуелне и за
многе будуће године. Зато,
сатиризаиде траже своје
устоличење, хоће да буду барабар са својим јунацима, да
им стално изнад главе докљуцавају
омашке у не баш пријатном
тону („Завист“).
Текстови у овој књизи добро прате, а тако је
од Аристотела, поделу филозофије,3 посебно њен практични део4 где
кроз лупу сарказма Оташевић сагледава
све тешке фазе друштвеног трајања кроз који је прошао или пролази наш
народ. Од растура државе до обновитељског раздора
економије (имаш све, ништа
није твоје). Посебно апострофира долазак „спасилаца“ („Дарови“) који доносе фамозне
кутије, где у једној од њих
странственик који прети прстом јер кутија је дошла без његовог мишљења. Наравоученије:
Тешко нама кад слушамо другог да своје рушимо а онда се дрзнемо да то
обнављамо!
Овце и пастири су
искоришћени за политичке асоцијације на свиралу и
говоре а „сви то видимо и ћутимо“.
Оташевић једнако
провоцира појаве и ћутање јер, прећутани скандал постаје правило
било какве промене да следе. Јесу ове приче исписане „у складу са приручником за писање сатиричних прича“ али „очигледно је време за корените промене“, тврди
Оташевић. Треба нам нови „Приручник“.5 На то све указује и то да је време да се заврши „луткарска представа“ са
лошим суфлерима, који
као пристрасници заборављају
имена својих јунака којима често
мењају имена да би суфлери
опстали а не јунаци.
Оташевићев напор да отклони аутодеструкцију етичких погледа, додирује и он
се ограничава на ово или
оно време, међутим, лако
се уочавају деобе на Ми
и Они (а докле више?!)
које нас прате од времена повлачења за
уши, кад играмо фудбал
на погрешном простору
(„Одлучно“). Увређени играчи, они истурени, нису са собом
однели сенке а нису ни саслушали
себе „на шта се жали сенкине сенке сенка“. А
онда, ваљда истекне време
утакмице, помешају се,
сенке и лица, више се
не зна ко је ко, па опет „Јово наново“, једни на друге.
У пракси је то политички (не)јасно („Предсказање“): Сенке су испред заједничке куће6 „преврнуле трамвај хиљаде незапослених младића и девојака по целом граду
пали контејнере и разбија излоге“, а сенке
заборављају, јер оне су
сенке, ускоро ће кошава прећи границу, да су то њихова дела и да се само утапају у кошаву сумwивог правца који ће задесити и њихове најмилије. Тако долазимо
до дефиниције демократије у коју се сви заклињу али у њу не верују, не верују да је демократија
кошава која ће уништити и оно мало што се имало, то је Оташевићево „предосећање“ за скок у спекулативно, помало афективно језеро у коме је касно
почети накнадно мислити.
Много је рационалније мислити на сувом и мирном времену јер кад се „шиша ветар“ мокар се бива, а ако се баш шиша, онда ситне длачице лете у очи. За то време велики мађионичар („Шешир“), празни наше
џепове.
Знатижељан човек, опет, мисли да је Бог један и да је круг један, збуњен дошаптава писцу ове књиге да му нишшта није јасно: „Пре сам се барем надао.“
И писац се понадао у „обећања“ и зато је усмерио поглед
у облаке. Многи верују да нам све што је добро пада са неба. Пролетела је као увек нека птичурина, прво ме(н)тална па живомесна, од оног што избацаше још трљамо очи, дрхти јетра, отпадају бубрези, плућа постају гласна па безгласна.
На-то смо бацили „поглед“ и прогунђали: Зар и овде сероње стигоше, а мало касније стигли су чистаћи демо-кратског измета, гавранови, а све
је то била „тактика“ за остваривање стратегије (не)правде. Народ, ко народ, одмах се поделио у више тимова и докопао крпењаче. Творци демократије „задовољни и расположени сели су у своје лимузине
и отишли у ресторан на
рибљу чорбу.“ Неко је прогунђао: „Кост им се у грлу заглавила.“
Ђорђе Оташевић овде ништа није написао из зависти и није писао
„лоше приче“. Из лоших појава настале су ове приче самим собом, пре свега од
„коцке“ до оног „директно у чело“,
од сна, до пута у будућност,
од пресипања „из празног
у празно“ до тишине „са
друге стране“. Ништа није
добро, може се закључити јер, зло се увек враћа кући, онамо и овамо. Можда су пак (не)срећни они који куће немају да се у њој никад и не скрасе они из недођије. То је порука ове књиге, не будимо наивни, да је
завист њена суштина. Страх и брига, јесу!
У
Пролом Бањи,
4. новембра 2018.
_______________
1) Ђорђе Оташевић: „Завист и
друге лоше приче“, Алма, Београд, 2018.
2) Ђорђе Оташевић (Титово Ужице,
1959) пише приче и афоризме, објавио седам књига. Живи у Београду.
3) Филозофија се дели на два дела: теоријски и практични.
4) Практични део
филозофије чине: етика, политика и економика.
5) Успостављање овог приручника такође је пишчев сарказам. Ако се закони и правила често мењају, што је манир и високе крваве светске политике, питамо
где се изгуби људскост? Шта је, макар, са обичним бонтоном?!
6) Или ти заједничког дома који умност дограђује, малоумност само руши.
0 коментара:
Постави коментар