Ништа нас више неће изненадити!
Кренули смо ка светлој будућности, али никако да угледамо светло. Што је можда и добро јер, "таман смо угледали светло на крају тунела, кад оно воз". Ипак, није тачно да су сви возови прошли. Нажалост. Вуче се још по неки брзином од 30-40 км на сат, а чак и такве посрнуле гвоздене лешине усмрте на десетине људи у Србији која граби ка Европској унији!
Србија нема пара да постави бранике на прелазима преко железничких пруга, али има новца за градњу аутопутева. Како оних већ изграђених, који прво морају бити порушени да би се градили нови, исто тако и оних које никако не могу довршити. Руше се брда, насипи, ивичњаци... И онда настану грађевинска чуда у Србији. Први пут у историји, дакако. Ако неће брдо да буде мирно и послушно, како бисмо изградили пут, онда померамо брдо!
Много је чуда настало у Србији у години за нама. Померање брда је ситница. Чак и план о изградњи аутопута Ниш-Мердаре-Приштина-Драч у Албанији може понети такав епитет. Градити пут за своје непријатеље, попут такозваног "Косова" или Албаније може само осведочени филантроп. Човек чија хуманост нема граница. Или је можда нешто друго у питању?
Да нас више ништа не може изненадити, позната је ствар. Када наш председник лута ноћу Њујорком, без пратње и телохранитеља, и чита наслове књига у излозима књижара, свакако је храброст без премца. Или кад са сином гледа утакмицу у Риму, на трибинама стадиона, опет без обезбеђења, ја бих то назвао херојством. Препознали га Албанци и Хрвати, пришли му и с дивљењем му казали да има петљу! То је човек типа Џон Вејна, Гари Купера, односно Клинт Иствуда! Штета што председник у посетама широм Србије не чини сличну ствар. Да одлази без обезбеђења и без аутобуса пуних обожаватеља из целе Србије!
Много тога се догодило у години 2018. Ко ће све то попамтити? Ја бих се осврнуо на три ствари, које могу бити пример, а могу бити само део мноштва. Делић онога што потврђује да нас више ништа не изненађује. На све смо огуглали!
Преговори са "Приштином", како од милоште зовемо престоницу нарко државе трају несмањеним интензитетом. Годинама већ. Потписују се документи у присуству непристрасних дипломата ЕУ, тв дневник извештава о небројеним успесима Србије на тим преговорима. Понекад побеђујемо Албанце резултатом 5:0, како славодобитно изјави извесни Марко Ђурић. И на крају, после силних потписа сазнасмо да Србија нема ни педаљ на Косову. Лично изјавио председник! Шта то би? Ко би разумео финесе високе политике? И зашто би се замарали тиме када има ко да мисли за нас? Ми да се посветимо раду и свеопштем напретку!
Друга важна ствар у години коју смо испратили била је крађа посланика Скупштине Србије на аеродрому. Додуше, у иностранству, не у Србији, али је то можда и горе. Да је Мехо Омеровић крао у Србији, некако би се заташкало. Али украсти парфем у Немачкој, не прашта се. Овако, показали смо да у Народној Скупштини не седе само бахати људи, прости, неваспитани, већ и лопови. Ако је скупштина народна, онда и треба да у њој да буду заступљени припадници свих професија и свих склоности!
На крају, свакако не последње, колико да је суморно, има наде. Наду нам даје председник дугорочном визијом о извозу свињских глава и папака у Кину. Зато што се то код нас баца. Заузврат Кинези ће у Србији изградити фабрике летећих аутомобила и летећих аутобуса. Поново ће то бити први пут у Историји Србије, мада слутим да ће то бити уопште први пут негде изграђено. Каже се да сваки народ заслужује власт какву има, али сматрам да српски народ не заслужује тако напредну и визионарску власт.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар