Протоколарна
грешка
Када сам у
сандучету пронашао позивницу за увеличавање, ионако великог јубилеја, мојим
скромним присуством, ни слутио нијесам да је већ почињена протоколарна грешка.
Нема непријатеља чији број тај дан
нијесам окренуо да се похвалим. Након тога су дошли на ред и колебљиви
пријатељи, чисто онако да видим у којој су фази
наших међуљудских односа. Пријатељима се нијесам јављао, јер сам хтио да
се изненаде, ако моје присуство забиљежи камера па се, дај Боже, појавим на
дневнику. И тако, док сам се са
позивницом зорио, схватио сам да ни сви
непријатељи нијесу исти. Неки су само ћутали, неки протоколарно честитали, неки
се чудили како то да сам ја добио, а они нијесу, али су најжешћи утисак на мене
оставили они који су ме питали да то није у питању каква протоколарна грешка?
Након
што је то поновљено од више мојих непријатеља, некако је почела и моја радост
да сплашњава. Убрзо се појавила и сумња,
због чега је нагло исчезла моја жеља да се и даље хвалим, а камоли да се
појавим на пријему. Што је више протицало вријеме, све ми се даље чинило то
прекосјутра, кад сам требао свечано обучен да се појавим на капији резиденције,
са позивницом одштампаном златним словима...
Све
живо ми се узбуркало и помијешало, а почела је да ме излуђује и жена која је,
пекући крофне, свако мало утрчавала у дневну собу да ме пита хоће ли и она ићи,
шта ће обући, да се јада како јој никад ништа квалитено нијесам купио, пригодно
за такве прилике и слично. Чак ми је припријетила и да неће ићи, па кад је
видјела да ме то није погодило, цјелодневно звоцање се претворило у
хистерију. Прекипјело ми је кад је по ко
зна који пут опет ушла да ми каже да јој је најмилије због непријатеља и да јој
није због њих не би ни ишла... Мало је фалило да дрекнем да се губи и да је
кућа пуна смрада од загорелих крофни, али се уздржах од помисли да и њој не
покварим дан, јер кад смо обоје у минусу то су два минуса који не дају плус!
Те
ноћи нијесам могао ни да заспим. Закуњао сам пред зору, а што је најгоре то
мало што сам склопио очи, сањао сам да долазим на неку церемонију и примам тамо
одликовање.
Кад
сам се пробудио осјећао сам се као да се то стварно и десило, па сам се онда
цијели тај дан до пријема питао чим сам то заслужио, као да није био сан него
догађај уживо. Одкуда сад то да и у сну будем одликован? Од подне до навече,
провео сам на интернету и претраживао пријеме и протоколе. Шта год да сам
нашао, читао сам као пресуду и све мање и мање вјеровао да ћу игдје наићи на
неку тачку која толерише кршење протокола, да се прије руковања дубоко поклоним, а након
руковања срдачно загрлим са Предсједником. И од саме помисли да то урадим, крв
би ми се следила, јер ово је доба атентата и свака званица се помно прегледа и
прати...
Падало
ми је на памет да га можда пољубим у руку, или било гдје друго, гдје га
досегнем из првог покушаја, само да га „цоким” и да то забиљеже камере... Док
су ме мучиле такве дилеме вријеме је брже прошло и сада већ свечано обучена и
сва напирлитана жена је дрекнула на мене: „Шта чекаш будало, једна, не мислиш
ваљда да ће тамо неко да толерише наше кашњење. Да знају какав си, послали би
позивницу на моје име, али те срећом, не знају“.
Није
могла наћи лакши метод да учини да будем спреман за пар минута и да кренемо.
Наручили смо такси и тачно у задато вријеме појавили смо се на улазу у
резиденцију, гдје су већ улазиле поједине високе званице. Помало неуко,
упадљиво сам почео да проматрам како то раде други и потегао позивницу да је
покажем надлежнима за контролу.
Чим
су је узели почели су нервозно да прелиставају спискове. Стрпљиво и одважно сам
чекао и скоро рекао да погледају напријед, јер тешко да смо моја жена и ја гдје
позади списка...
Међутим, обезбјеђење се мало узнемирило, позвало шефа
и нешто му шапнули на уво. Одмах након тога пришао нам је дискретно и замолио да станемо са стране да не бисмо
ометали друге. Чим су прошли они који су били близу нас и који су могли виђети
да нешто са нама није у реду, шеф ме је, са видном непријатношћу, обавијестио да то нијесам ја. „Код вас, овдје, сваки трећи је
Владо или Влада, па није ни чудо што смо погријешили. Срећа наша да сте ви
Владо, а не званичник Владе! Ви сте били на списку оних које нијесмо смјели ни
случајно да позовемо”, појаснио је с видном непријатношћу.
То
је било довољно да се нађем у шоку, док моја жена још ништа није ни слутила.
„Како нијесам? Па то је моје име и презиме, ево лична карта, а ово је и моја жена, то јест, партнер са
позивнице!?”
„Јесте
ваше име и презиме, али то је неко други, а позивница је непажњом послана вама,
то је грешка, ви сте протоколарна грешка
разумијете!”
„Каква
грешка”, сав збуњено и узврујано упитах?
„Видиш
да је моје име и да су ме позвали са
женом, ако то нијесам ја, онда јесте моја жена”, скоро завапих...
„Нажалост,
не можете унутра”!
Те
ријечи су одјекнуле у мени као гром из верда неба. Почео сам да кумим и молим,
али није помагало ништа... Кад сам видио да нема куд даље и да су спремни на
силу да ме удаље, почео сам да молим да пусте бар моју жену. Све је било узалуд
и лако бих се помирио са тим да јој нијесам морао објашњавати. Позвао сам јој
такси, а ја сам се упутио кући пјешке, да се бар у наредних пола сата поштедим
тортуре која је иза тога слиједила неминовно, јер се она није уздржала ни током
уласка у такси, да не опсује и њих и мене. Срећа моја да су је жуљале штикле,
па јој није било друге него да се повезе.
Уз
пут, сам све то поново промозгао са
невјерицом! Посебно сам анализирао своје непријатеље, а нарочито оне који су ме
упозорили да би то могла бити протоколарна грешка…
Кад
сам стигао кући на вратима сам затекао цедуљицу која је стајала окачена као
онај орден који сам сањао, а на којој је писало: „Не узнемиравај, радим на
раније преузетим обавезама”.
Шта
је даље било срамота ме је и споменути. Углавном, након тог неуспјелог
покушаја, жена више није са мном ишла ни на сахране.
Владислав
Влаховић
0 коментара:
Постави коментар