Записи
једне секретарице
Директор се обрати
својој секретарици:
‒ Павле, треба ми за
сутра изјава за медије поводом овог најновијег случаја. Ајд нажврљај нешто у току дана.
Директор никоме не
персира, каква простачина, помисли у себи секретарица Павле. Јер, секретарица
је у ствари секретар, дипломирани правник Павле. Није могао дуго да нађе посао,
па је на крају пристао да буде секретарица директора у овој фирми. Он је
сматрао да су овакви послови углавном за жене и неке њањаве мушкарце, зато је
свима говорио да ради као секретарица. Ироничан сам према себи. Али, та
самоиронија му је помагала да преживи дане на овом послу који није волео, а
морао је да прихвати! Да је држава као
што није, требало би да ја њему будем директор а он моја секретарица! Мада, он
би могао да прође и као домар, помисли Павле без намере да вређа домаре. Тренутно,
домар у овој фирми је Стеван, дипломирани економиста. А Игор, професор немачког,
ради у бифеу, кува кафе, набавља доручак, итд. Павле секретарица, а Игор
сервирка, често су се шалили после посла уз пивце. У овој земљи је дошло такво
време да мушкарци раде женске послове а жене мушке, више нико ништа не бира, дај
шта даш! Општа еманципација и напредак, присилно додуше, али нема везе, битно
да се иде укорак са ЕУ. Ето један његов пријатељ ових дана баш почео да ради као
кућна помоћница у некој породици! Каже нема посла, морао је! Све смо ближи и
ближи Јевропи.
‒ Свакако, директоре,
будите без бриге ‒ рече сладуњавим тоном љубазне секретарице. А у себи имитира
директора ‒ чуј, ајд нажврљај! Да ли је тај човек икада сам смислио и једну
једину реченицу, запита се помало љутитио. Месецима већ посматра свог директора.
Разни људи доносе му свакакве папире на потпис. Он их узима, сваки примерак
пажљиво посматра минут-два, жврцне нешто енергичним покретом руке и врати
куририма. Павле откад сумња да он уопште и не чита оно што му доносе. Чита само
понешто, на пример изјаве и говоре које му Павле саставља, оно што не може
никако да избегне. А шта ако би... Павлу се већ извесно време мота једна мисао по
глави, која му мира не да... Да ли да проба, пита се, просто не може да
одоли... Па и да буде откривен, нека, иовако му је нешто свега преко главе. Ако
добије отказ, и сам ће се запослити као кућна помоћница. Може и да кува, одлично
му то иде, а и добру кафу спрема.
Сутрадан је донео
директору неколико докумената.
‒ Директоре, изјава је
спремна, погледајте да ли ваља. Имам и неколико докумената за потписивање.
И сада наступа тај
тренутак. Директор важно узима папире. Изјаву издваја, а остале документе пажљиво
гледа, сваки посебно, затим потписује и враћа Павлу. Правник излази из
канцеларије, радостан је и једва чека да остане сам са собом.
Један од докумената
који је директор потписао гласи овако:
„Потпуно свесно и одговорно
изјављујем да сам ја, директор ове фирме, потпуно површан и неодговоран тип. Не
разумем много тога, па имам око себе читаву војску људи која ми помаже у том
мом незнању. Срећом, имам доста пара и јаке породичне везе, па захваљујући томе
за сада све у фирми функционише како треба. Нисам способан сам да радим било
шта. Одувек су све уместо мене обављали мама и тата, а сада имам своје тимове. Мама
ми је некада писала писмене задатке, а сада то уместо мене ради мој правник
Павле. Никада ниједан говор нисам сам саставио, никада ниједну изјаву нисам сам
написао. Не умем чак ни да се потпишем како треба. И за то ћу набавити новог
човека, даћу му посао потписивача. Само треба добро да увежба мој потпис, и то
је то. Или још боље, наћи ћу свог двојника, који ће уместо мене долазити у
фирму и обављати мој посао. Његов задатак
ће бити да буде ЈА. Тада ћу моћи да радим оно што највише волим, а то је
‒ да не радим ништа! И још да кажем да нисам ја једини овакав, има нас доста. Запитајте
се мало, можда је баш ваш директор овакав као ја, а ви сте његова секретарица
Павле! Овим путем изјављујем да сам спреман да будем доживотни лезилебовић, јер
то је једино што ја умем да радим.”
Испод, потпис
директора. Павле раздрагано савија овај важан документ и напушта своју канцеларију.
Човече, ни једну једину реч није прочитао! А Павле је чак био спреман и отказ
да добије, можда чак и батине, од таквог типа свашта може да се очекује. Али, уместо
свега тога, добио је потписано признање директора да је лезилебовић, незналица
и неспособњаковић! Седа за сто у кафићу где се увек налази са Игором, сервирком,
иначе професором немачког језика. Можда им се придружи и домар Стеван, дипломирани
економиста. Како ће се одушевити када виде овај папир! Већ замишља њихове
изразе лица, маске се смењују, од чуђења и неверице до потпуног усхићења! Како
је њима мало потребно да буду срећни и да се насмеју!
Секретарица Павле седи
опуштено за столом, пије хладно пивце, чека своје ортаке и смишља нови документ
за директора. То ће бити његова мала игра која ће му помоћи да издржи на овом
послу док не нађе нешто нормалније. Или док не буде откривен. Ни сам није
начисто шта би више волео, да оде што пре, или да сакупља колекцију докумената
које његов директор не чита никада а увек потписује.
Узима парче папира и
смишља нови спис:
„Овим путем неопозиво
изјављујем да је моја секретарица Павле најбоља секретарица на свету. Без њега
не бих могао ни дан. Паметнији је и мудрији од мене, каква срећа што није могао
да нађе други посао...”
Седи Павле и смишља, и сам
себи делује као песник који ствара циклус најлепших песама. Можда једног дана
изда и збирку. Записи једне секретарице. Смешка се и наручује још једно пиво.
Аутор: Александра
Љубисављевић
Administrator ШИПАК
0 коментара:
Постави коментар