Игре без граница!
У Србији макар није досадно. А досада убија човека. То јест, доколица. Још су класици марксизма упозоравали на опасност од доколице. И то у време када је доколица била могућа само незнатном проценту живља. Код нас није случај да су сви запослени и да се због те велике упослености људи не могу досађивати. Напротив. Много је незапослених у овој земљи, мада статистика тврди другачије. Као повећана запосленост а сходно томе, проценат незапослених стално опада. Злобници пак сматрају да паду незапослености највише погодују повећана смртност, као и исељавање младих. Сваки одсељени, једна гладна уста мање. И не само то; један мање са фамозног списка на бироу рада!
Ипак, није досадно због поштовања старе и проверене римске мудрости. Хлеба и игара да би народ био задовољан. Хлеб у Србији није скуп. Више од половине грађана државе Србије могу купити хлеб. Црни, бели, народни, "Сава" или макар онај од јуче, прекјуче. Упола цене. Ко ни то не може, сналази се већ како зна и уме. Нађе се која корица хлеба у контејнеру, у бољем случају поред контејнера. Ако неко ни то не може себи приуштити, пошто га је конкуренција претекла, тај већ живи здравим животом. Не једе хлеб. Уз то медитира по правилу у хладној соби. Попут источњачких мудраца. Што и није добро за нас. Приметно је осетно повећање тог назови источњачког тренда у Србији. Последњих година!
Зато игре не престају. Закулисне, скупштинске, страначке, спортске, и какве све не? Стално се нешто дешава. Односно, вртимо се у круг. Изнова почињемо, а никако да завршимо. Илити свршимо. Како је коме драже. Ево, почеле некакве шетње по нашим лепим и чистим градовима. Једни промовишу будућност, а други би да руше садашњост. У име будућности. Сви се боре за будућност, с тим што ће управо заговорници будућности, с било које од две стране, управо је они донети. Под условом да се докопају власти, пардон, да им власт не измакне из руку. И коме сад да верујеш. Они што су нас усрећили и што имају намеру и даље да нас усрећују делују помало старо и оронуло. Мало је међу њима младог света. Јесте да су орни да кличу и поздрављају, вазда спремни да путују аутобусима из града у град, али некако не одају наду за будућност. Или можда грешим? А и та владајућа елита, некако је сабрана од различитог материјала. Има ту присталица Нато пакта, исто као и русофила. Једни би се разграничавали с Албанцима поводом Косова (и Метохије), други би да поштују устав и законе. Додуше, устав би требало сви да поштују. Не само председник, премијер и министри. А устав каже да нико не сме предати ни метар сопствене територије. Ни педаљ земље. Па како онда неки министар или неко изнад министра може уопште да размишља да поклања део српске земље? Или можда закон и устав и нису свете краве. Још је друг Тито рекао да се судије не морају држати закона као пијан плота. Е, баш тај "друг Тито" је узор српским властодршцима.
Има у владајућој гарнитури, оној која се бори за будућност, и десничара и левичара. Присталица комунизма, али и симпатизера четника. Монархиста и републиканаца. Капиталиста и пролетера! То су они из сиротиње раје, што не могу купити стан, кола или одело. Па им помажу тетке, стричеви и кумови. Свега ту има, само њега нема. Мислим на Диогена. Да се појави са свећом у подне и да потражи човека!
Ни ови други, што шетају градовима, истина пешице, не одају превише оптимизма. И то је шаролика дружина. И ту су натовци с једне, као и путиновци с друге стране. Има исто као и код првих монархиста и републиканаца, демократски настројених (бар на речима) и оних што би на пречац решавали ствар. Једни би да очувају КиМ, други би га одмах предали (продали). Па сад ти види на коју ћеш страну!
Ако је нешто добро, онда је то чињеница која се стално понавља у независним медијима. Захваљујући новој власти, седма година јој је већ!, Србија је избегла банкрот. Колико је вест тачна, не могу да судим. Покаже се да много тога изговореног не одговара истини. Али, свакако је 650 хиљада наших грађана избегло лични банкрот у последњој деценији. Људи се отиснули у бели свет. Чини се да им тамо није тако лоше. Ако је судити по томе да се ретко ко вратио.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар