ПРОДИСАЈИ ЗГУСНУТИХ
ТРАГОВА
Верица Тадић: Флуоресцентни прсти;
Центар за културу, Гуча, 2008.
Сви
ми који пишемо нешто обликовано у књигу, а за што желимо да, од врсних и
признатих зналаца књижевности, појединаца или групе, буде оцијењено књижевним дjелом,
било у облику награде, било уврштавањем у овај или онај избор, у антологију
нечега тематски или временски ограниченог, настојимо не бити само обични
приповједачи, преносиоци радње, могућег или замишљеног, најчешће непредвидивог
догађаја, тумачи и преводиоци или познатих властитих или претпостављених, туђих
емоција, већ се трудимо казати нешто више, јаче, упечатљиво, снажно и памтљиво.
И нека је то само једна мисао у краткој причи, један стих у пјесми, могло би
бити довољно, а можда и значајно. Доживи ли аутор ту једну реченицу као свој
знак, своје обиљежје, своју карактеристику, свиди ли се њему мисао, и нема
потребу ни жељу да је дорађује, мијења, допуњује, објашњава, онда може слободно
и храбро с њом пред читаоца.
То
је он – аутор, а хоће ли још нетко препознати снагу поруке можда никад неће
сазнати, поготово ако аутор није у групи познатих, признатих, наградама
овјенчаних, па чак ни књижевним критикама забиљежених. Његови су предност и
срећа, нада и утјеха, што ни на који начин није успостављена граница, црта
раздвајања књижевности од не-књижевности. Па је могуће да ће се некад и негдjе,
од некога непознатог му, одбити ауторова мисао као ехо, све како би била
послана према другом читаоцу, зато што ће се ономе првоме допасти, погодит ће
га посред његовог „ја“ и жељет ће је
подијелити са још неком, вјеројатно на овај или онај начин блиском особом.
Ланац разумијевања, кружница прихваћања, крошња свиђања, коло додиривања,
цвјетна ливада доживљавања, набрекла нутрина потребе да се пренесе даље, може
се тако само одjедном почети везати том једном кариком посебне мисли, а да
аутор о свему томе никад ништа и не сазна. Осим што ће он и даље уживати у тој
својој једној мисли, сигуран у њену
неуништиву енергију.
Или,
како би то рекла Верица Тадић:
Није
неуспех кад
многи
не вреднују
твоје
дело. Довољно је
да
те разуме један
једини
човек онај у
коме
ће проклијати семе
твојих
идеја.
А
дочује ли аутор икада да је „семе његових идеја“ проклијало у једном једином
човјеку, мора бити задовољан, његова мисија приказивања, тумачења, преношења и,
на крају, објелодањивања, била је успјешна. И онда с новим еланом креће даље,
хвата нове ријечи са више смионости, конструкције саздане од ријечи постају
чвршће, сигурније, нема опасности да ће везивно ткиво омекшати или се распасти,
увјерен је да ће његово ново казивање имати не само једну, него бар двије-три
мисли које ће остати упамћене и можда ће их некад нетко, опет њему непознат,
понављати у необавезном свакодневном разговору са знанцем или, пак, у разговору
с једином особом која га савршено разумије, а то је он сâм.
Или,
како би то рекла Верица Тадић:
Највеличанственија
је
она
палата духа
коју
од речи гради најсензибилнији
архитекта-душа
језика.
Док
појединац прижељкује свом запису, била то пјесма, приповијест или новела,
усадити једну опћу мисао која би, ето, могла бити упамћена, па можда чак и
цитирана, Верица Тадић као да се поиграва с таквим појединцем, нудећи тачно
стотину (и бројком: 100) упечатљивих мисли, тако и названих – Сентенце – (лат. sententia-суд) сврстаних у збирку под насловом Флуоресцентни прсти и поднасловом: Сентенце. Могло би се додати: Подсјећање на то какав бити, како се
понашати и односити према другима. Асоцијација на Десет божјих заповиједи? Засигурно то није била ауторичина замисао
ни у привиду, али се, након пажљивог прочитавања Сентенци, успоредба једноставно намеће. Зато што Верица Тадић
напросто вапи за начином и обликом којима би сваком човјеку рекла какав треба
бити, за чиме чезнути, чега се одрећи, чему се ни не приближити, а што
објеручке пригрлити. Ауторичин позив-вапај-непролазни одjек сажима уводна поетска мисао: Kада би човек човеку/ увек био оно што /понекад
јесте, највреднија реч/на уснама, књига над/књигама, златни одблесак/ радости у
очима, сунчани дан/у мислима, срма нежности у/гласу, бакља љубави у тами/ живота,
онда би земља имала/ два неба:/ људско и божанско./ Звездама би, анђелима
и/свецима из божанске сфере/ људско срце било друго небо.
Својим
„биљешкама на животним траговима“ Верица Тадић никога не прозива, не обраћа се
ни једној конкретној особи, никоме не дијели савјете … али, зашто се онда сви
осјећамо п(р)озвани као да баш нама говори. Зато што можемо бити бољи! И
требамо! И морамо! Свијет дрхти од опасности, што природних што комбинираних
људским умом и руком. Дозволимо ли да оне повуку, одосмо у бездан из кога се
више нећемо успети на површину. А човек
је сан/у који небо верује. Тај и такав човјек повремено би се морао
подсјетити на умољавања пјесникиње.
О
чему нам то све говори Верица Тадић у Флуоресцентним
прстима? О човјеку који може бити већи од себе, о давању коме не треба
враћати, о животу само као кредиту на одређено вријеме, о нама као цитатима у
рукопису пјене, о птици срца којом именује љубав; ауторица тврди да је име, као
наш заштитни знак, индиго за отиске и пресликавање одживљених година, подсјећа
нас да умјетност оставља бисерна зрна снова, упућује како да се носимо са
побједама као тачкама на бескрајној
линији пораза, а истину именује као свијећу што на усамљеном гробу гори. Својом
мудрошћу Верица Тадић не уљепшава збиљу и не идеализира човјека, зато каже: Ако
желите знати какав је тко причекајте драматични чин скидања маски.
Kроз
ауторичине Флуоресцентне прсте
прелијевају се сва стања једног краткотрајног, без обзира на његово временско
трајање увијек је само дрхтај у свемиру, и једноставног, обичног, али
згуснутог, човјековог живота. Све видно обичном оку, али више и чешће само оним
флуоресцентним провидом, добива свој смисао и значење. Од пољупца до смрти.
Између: пријатељство, вјера, заљубљеност, љубав, сан, нада, тренутак, бијег,
траг, ситница, мисао, осјећај, поезија, осмијех, срећа, дух, глас, додир,
знање, умјетност, књижевност, Библија, природа, вријеме, лаж, правда, храброст,
оптимизам, молитва, пркос, издајство, нарцисоидност, сујета … да ли је потребно
још набрајати а да би читалац повјеровао да Верица Тадић у стотину сентенци
проговара баш о свему људском. Све је у порукама јасно и сви се у њима
препознајемо, што је велика одлика збирке. И тко год их прочита, помислит ће:
баш тако и ја мислим. Само што нам свакодневица потврђује да је све мање оних
који читају. Или примјењују прочитано.
Или,
како би то рекла Верица Тадић:
Оном коме сунчев
зрак у капи воде
не
блиста као
дијамант, ни
тоне злата не
вреде
много.
Ово
је збирка у којој је црно – црно, а бијело – бијело, и никако другачије не може
бити.
У
Глини, март 2019.
Јагода Kљаић
0 коментара:
Постави коментар