ДАНКО
Б. МАРИН СВОГА ПСА: ЏУКЕЛА!
Никад и нигде
примећен – један човек одлази у пензију: бар ту га запазише!
Није
он ни неки човек био... Леминг синдром био је он - ,,он“. Опраштајући се од
колега на послу – добио је савет да обавезно набави пса за мирне пензионерске
дане. Човек леминг се климањем главе
сложио. Поплашен, слеђен страхом пред новоствореном слободом налазио се
у шоку, био му је потребан било какав ауторитет
да га следи. Колеге су знале да имају леминга за колегу. Ведри колегоси седоше
за комп, потражише сајт са псићима
бескућницима и експресно је
стигао од ,,LOVE DOG&LOVE DOGS“ керић
- идеални компањончић за ушушкане, идиличне пензионерске дане. Кученце је удобно расло,
одрасло у лепог мужјака. Као и сви пси почео
је да на километре осећа женке у терању што
га је терало да напушта дом... Морао је одговорити на природни родни зов
мајке природе. Псић веселић није ни слутио каквог џукца има за власника!? Нешто
касније је свезнајући поштар објашњавао зачуђеној
полицији шта је леминг синдром и да се синдром
код нестале особе без особности, идентитета - појачао у старости, те да је пензионер после
пријема пошиљке знао да крене за њим следећи га до треће улице. Другарима из
пивнице поштар је испричао још страшнију (комичну?) причу: не знам детаље... Посматрао сам човека, а ,,леминг“ ми се
провукао и нестао негде дехуманизован,
изгубљен у деволуцији: следио је своје ,,леминге“ – отишао њима! Мени је жао,
баш ми је жао још једног бескућног пса.
0 коментара:
Постави коментар