СЛУЖБЕНА
НЕОДГОВОРНОСТ
Откако
сам почео да пишем, дивио сам се храбрости својих старијих колега сатиричара
чије су књиге забрањиване. Они сами осуђивани су на казне затвора, али нису
престали да пишу, иако су могли да изгубе и главу на раменима.
Пре
пола године написао сам сатирични роман у којем сам критиковао друштвене
аномалије. Нарочито сам био оштар према највишим државним функционерима. Писао
сам у метафорама, без помињања имена, али и детету је било јасно да сам мислио
на председника, премијера и неколико важних министара. Описао сам њихове бројне
неподопштине, указао на везе с тајкунима и оптужио их за куповину гласача,
неиспуњена обећања и уништавање државне економије.
Књигу
сам објавио у приватном издању, јер сам био уверен да ниједан издавач неће
смети да штампа моје дело, у којем тако жестоко извргавам руглу политичаре.
Као
млад и надобудан писац, ничега се нисам плашио. Штавише, прижељкивао сам да
моје списатељско дело нападну у режимским медијима, да књигу забрани јавни
тужилац, да суд нареди њено спаљивање, да ме приведу на саслушање припадници
тајне полиције. Већ сам замишљао медијску хајку на моју маленкост, после чега
ћу постати познат и међу колегама и у најширој јавности. Веровао сам да ће ме
због тога примити у ПЕН клуб, да ће у Удружењу књижевника бити одржаване
протестне вечери, да ће за моје ослобађање интелектуалци потписивати петиције,
да ће млади активисти хуманитарних организација прикупљати новчану помоћ за
моју породицу, да ће се моје књиге тајно умножавати и продавати у земљи и
иностранству, да ће се адвокати надметати који ће од њих бесплатно да ме брани,
да ће ми младе читатељке писати писма у којима изражавају дивљење мојој
храбрости...
Роман
сам, по објављивању, поклонио уредницима рубрика за културу у већини редакција.
Прошла
су два месеца од изласка мог романа, а од свега што сам очекивао – ништа.
Редовно сам куповао новине, пратио информативне емисије, чекао сам полицајце у
цивилу пред вратима, али нигде ни речи о мени и роману, нити ме је неко из
Службе тражио.
Када
је већ било тако, да бих испровоцирао реакцију власти, одлучио сам да своју
књигу поштом пошаљем у кабинет председника државе, који је био главни негативни
лик. Написао сам на полеђини пошиљке своју адресу и затим нестрпљиво очекивао
одговор. Свакога дана проверавао сам пошту у сандучићу и кроз шпијунку на
вратима осматрао људе који пролазе испред мојих врата.
И
најзад, после две седмице, на моју адресу стигло је службено писмо, оверено
председничким печатом. У њему је писало: „Поштовани господине Костићу,
председнику је необично драго што сте му упутили своју књигу. Иако није експерт
за књижевност, похваљује ваше дело јер му се необично допало. Он Вам од свег
срца захваљује на заиста лепом знаку пажње и жели Вам пуно успеха у даљем
књижевном стваралаштву“.
Не
могу да опишем колико сам био разочаран. Данас у овој држави нико више не чита
књиге. Чак ни по службеној дужности.
0 коментара:
Постави коментар