Гладовање кад му време није!
Србија је земља
чуда. Више пута поновљено. Сада и доказано. Пре неки дан сазнасмо да Војска
Србије неће дозволити државни удар у Србији. А данас, министар војни, други
човек Београда (да ли други?) и један од омиљенијих посланика најављују штрајк
глађу. Гладоваће све док извесни Ђилас, Јеремић и Бошко Обрадовић не престану
да спроводе насиље и терор у Србији. Некако по логици закључио бих да ова
тројка намерава и државни удар да изведе. Ту сам страшно погрешио у процени.
Био сам убеђен да нам Тачи, Харадинај и компанија желе зло. Сумњао сам у Хрвате,
у Бошњаке из Босне. Само у њих. Па, онда онај Рама. Рамо, Рамо, друже мој.
Надам се да му то Дачић неће запевати на увце!
Како су лукави
поменути Ђилас, Јеремић и Обрадовић. Својом реториком завели не само студенте,
нешто радника, сељака и поштене интелигенције, већ и бројне уметнике, професоре
универзитета, чак и неке академике. Додуше, већина мудрих глава из Академије
наука се не оглашава. Ни тамо, ни вамо! Занети пречим бригама. Али, овамо
помислиш да су књижевници од угледа, сликари, музичари, глумци и редитељи
паметни и одговорни људи, а они се поводе за насилницима и кабадахијама!
Ето, докле дошло.
Морају министри и посланици да гладују. Гладовањем да спашавају државу. Верујем
да ће се солидарисати и други посланици, одборници, можда још који министар?
Некима би добродошло које кило да скину. Међутим, не подржавам штрајк глађу. На
неки начин тв серија „Бела лађа“ остаје неисцрпна инспирација политичарима у
Србији. Да се похвалим, моја маленкост је већ указала на погубан утицај
телевизије на политику. Мисли се на серије „Бела лађа, Мућке“ и сличне. Управо
је Срећко Шојић дао пример за „штрајк с глађу“.
Ипак, то је телевизија. Опсена. Варка. Ово сада постаје озбиљно. Колико
дуго ће српски политичари гладовати? Док они гладују, спрема се отимачина
севера Косова. Друго, колико могу да издрже штрајкачи? Шта ако насилници не
уваже штрајк политичких противника у лику министра и посланика? Продуже они
тако да руше Србију, а штрајкачи неће храну да окусе. Ајде, време је поста. У
реду је мало и да отрпе. Да виде како је већини народа кога усрећују. Али,
ускоро ће Ускрс. Па зар и на Ускрс да се не омрсе?
Министар војни
таман савладао војну обуку. За 15 дана. На прескок. Логично. Време је брзих,
одлучних, напредних. Људи за 15 дана напишу докторат, те неће научити како се
расклапа пушка, како се баца бомба или како се јуриша на тенк! Но, сада,
понављам, може бити драматично. Док министар трпи без хлеба и воде, крену
Албанци да освајају она четири српска насеља у покрајини. Европска унија ће
енергично уложити протест. Макрон ће лично да их укори. Америка ће им запретити
санкцијама. Но, џаба све то. Могу Тачијеви пулени велико зло да почине. А
српском војском нема ко да командује. Па чак и да у тим околностима престане
штрајк, министар је исцрпљен, расејан, једноставно није у току. Зато сам
одлучно против штрајка!
Исто тако и
Скупштина може да испашта. Шта ако се већина посланика одлучи на штрајк с
глађу? Ко ће доносити важне законе? Ко ће да сарађује с Европском унијом? Шта
ће поменута Унија мислити о нама? Хоће ли нас тада примити у пуноправно
чланство?
Неће, наравно.
Дотле дошло да министар гладује. Посланици, градски функционери. Да немају шта
да једу, па да разумем. Имају, брате. Што би трпели. Онај посланик прима више
плата. Чак постао и професор медицинске школе. Овамо га представљају као
правника, а он се и у медицину разуме. Типичан Србин. Просечан наш грађанин уме
да поправља ауто, струју да уведе, зубе да вади и бар одело да сашије. Од
толиког знања најрађе рмба код страног газде за 200 евра плате. С друге стране
могу и да разумем штрајкаче. Дође ли збиља до штрајка глађу врлих политичких
главешина у Србији, биће то за историју. До сада се у Србији дешавало све и
свашта. Није узалуд речено да нико нема што Србин имаде. Неки кажу – нажалост.
Ипак, до сада су штрајковали глађу радници, малинари, студенти, опозиција
(сетимо се Томе Николића), али штрајк министра и посланика власти није
забележено. Зато ће такав штрајк бити записан у историји. Мало ли је? Не може
свако бити Карађорђе, Мишић, Степа или најмање Бошко Буха. Али, ако те историја
није упамтила, као да ниси ни постојао. Сад, како ће те упамтити, друга је
ствар. По јунаку и слава!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар