МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ: ПУТ КОЈИМ СЕ ТЕЖЕ ИДЕ

ПУТ КОЈИМ СЕ ТЕЖЕ ИДЕ

- Стој! Ко иде? Трећи пут!

- Ја сам, бре, шта се дереш!

- Који си ти то?

- Па, Пера...

- Који Пера?

- Пера што ти... питаш који Пера?

- Како што питам? Хоћеш илегално да пређеш границу, а?!

- Ма, јок! Хтео сам као и ови други, мислим...

- Шта ти имаш да мислиш! И који су то други? Баш да чујем.

- Па, ови, страни мигранти.

- Е, па они могу, има ту рупе...

- У жици?

- Ма, у закону. А зашто ти ниси нашао неки посао и да лепо радиш у Србији, брале, а не

по Европској унији да примаш социјалну помоћ и брукаш земљу.

- Где да радим, буразеру, кад ни једна фабрика више не ради, а нарочито моја.

- Немој тако. А смедеревска Железара?

- Па, не можемо сви тамо да радимо.

- Зашто не откупљујеш секундарне сировине и старо гвожђе?

- Ма, зна се где успева грожђе, у Жупи и око Крушевца, а ја сам из равнога Стига, а

тамо слаба вајда од кукуруза и пшенице, па су скоро сви отишли у иностранство.

- Али, то није разлог да те пустим преко границе. Врати се ти лепо кући и чувај

породицу.

- Каква црна породица?! Деца су ми одавно по страним земљама, што по Европи, што

по Аустралији, а жена ме је напустила чим сам остао без посла и удала се за немачког пензионера из Калишта.

- Ау, код тебе је баш тешка ситуација! 'Ајд, пролази кроз ону рупу!

Миодраг Лазаревић

ŠIPAK.RS