Једна
мала улица највећа на свету!
Био једном... Почиње као
бајка али није, све је истина. Улазимо у реалност, не пролазимо кроз капије
времена, перцепције,... Све се дешава овде и сад, иде као класична хаику песма коју носи макото
принцип: принцип истине.
Има једна мала улица... Заиста
постоји једна кратка улица чија величина бескрајно иде у разним невидљивим смеровима,
ка доњим нисам ишао. Уличица није асфалтирана, ушушкано је сакривена за аутомобилски саобраћај. Тротоар постоји на
обе стране, а коловоз јој је сваког месеца
нов, магија се зове макадамски пут. Житељи улице на слободним
демократским изборима у демократској држави нису гласали за фирера из нашег
малог сокака, он им се после победе осветио неасфалтирањем уличице! Политикант
је волео да због њих цитира Исуса да ,,НИКО НИЈЕ ПРОРОК У СВОМ СЕЛУ“ –
становници политикантском осветом фирерчића постадоше Исуси 21. века, једини у великом насељу разапети
макадамом. Живот ту протиче спорије, као што се споро возе аутомобили. Мој
ходајући пролазак је увек интересантан и
користим сваку прилику да прођем туда, побегнем од дигиталног глобалног села
кроз које јуре аутомобили, а глобални сусељани немају сеоску присност. Немају смех,
простосрдачност, причу о мојим и мртвим
сродницима. То има ,,моја“ тајна уличица. И
пуста, она има нешто изузетно. Освојих трезвеност средњих година али у њој лелујају ми слике, ход – можда због
паркираних аута из златног доба прошлог века? Као нови су! А ја? Ја сам поново
онај добри, стари, насмејани пред којим је живот и на облацима ходам
сетном декириковштином. Де Кирико у
,,мојој“ уличици претвара арому строго освежавајуће прорачунатости немачке
пасте за зубе у пријатну опијеност абсинтом, Ајфелов торањ баш не видим али ту
је негде – зар сумњате? Сутон ми ту тумачи одсањане кошмаре ноћи, кап надреалности
ми склопи подсвесне алегорије у логичан
спој... Ах, да - крај приче... Био једном један ја у улици која
нема крај.
Данко Б. Марин
0 коментара:
Постави коментар