УМЕТНОСТ
ЈЕ НЕИСТРАЖЕНО ПОЉЕ ЧОВЕКОВЕ ДУХОВНОСТИ – ИНТЕРВЈУ
СА ВЕСЕЛИНОМ ЛАРИЈЕМ МИШНИЋЕМ
Сатира је за мене и моје колеге сатиричаре
била моћно оружје и начин супростављања силама које нису имале ни образа ни
милости. Хтели смо да покажемо како знамо откуда зло долази и да нећемо бити
само полигон који свако може прегазити. Ето, некад је и реч моћно оружје.
ШИПАК: Ових дана планирате да обележите четрдесет година
стваралачког рада. Честитамо! Како и зашто сте почели да се бавите писањем?
МИШНИЋ: Док сам се ја спрема да одговорим на Ваша
питања, јубилеј би и прође. Да, четрдесет година од прве објављене књиге и
четрдесет објављених књига. Округао број. Један мој пријатељ зачуђен оволиким
бројем књига ми рече пре неки дан: изгледа да си ти почео да пишеш у обданишту?
Некако испаде да сам сваке године објављивао по једну књигу, али нисам. Неке
романе сам писао и по десет година.
Ваљда постоји некаква предодређеност када је реч о писању. Не верујем да је за
писање битна одлука. Једноставно уметност препознаје своје промотере. А опет и
таленат игра најважнију улогу. И свакако воља за трагалаштвом, јер уметност је
неистражено поље човекове духовности. И ту увек има простора за трагањем. Касније,
током живота, рад нас потврђује и даје
смисао избору којем смо све подредили. У мојем случају то је писање.
ШИПАК: Пошто се наш часопис бави хумором и сатиром,
осврнућемо се на жанр сатире, којим се, такође, успешно бавите. Прву књигу
афоризама под називом Трешње боје труле вишње објавили сте 1999. године. Шта
Вас је натерало да пређете на писање афоризама?
МИШНИЋ: Ја на неки начин никада нисам прешао на сатиру и афористику, како то уме
случај да буде. Прве афоризме сам објављивао са деветнаест година. Чак сам у
Подгорици, односно ондашњем Титиограду, имао рубрику афоризама у „Омладинском
покрету“ тада најпознатијем гласилу у
Црној Гори за младе.. Афоризам је мене пронашао. Заиста. То што сам нешто
касније и пре 20 година кренуо да објављујем књиге афоризама је у неку руку
било пресудно време и догађаји који су нас као народ на мапи света изместили у
први план. Била је то нека моја лична борба против технократије, светског
насилништва, и обиља лажи која је нашем народу подметана. Била је то помало Дон
Кихотовска борба свих нас, мислим на сатиричаре, борба против зла које је
долазило у хордама са стране и од моћних земаља, са циљем да се наш народ
избрише са земаљске кугле. Срећом није се у томе успело. А сатира је за мене и
моје колеге сатиричаре била моћно оружје и начин супростављања силама које нису
имале ни образа ни милости. Хтели смо да покажемо како знамо откуда зло долази
и да нећемо бити само полигон који свако може прегазити. Ето, некад је и реч
моћно оружје.
ШИПАК: Након те збирке, објавили сте још неколико збирки
афоризама и за своје сатирично стваралаштво добили вредне награде, попут
награде Радоје Домановић 2011. године за књигу Уредно сложени јауци. Какав је
осећај добити тако велико признање?
МИШНИЋ: Објавио сам десет књига афористике и три сатирична
романа. Еснаф је препознао квалитет и уследила је престижна награда која носи
име великог Радоја Домановића. Потом сам добио и наградау Драгиша Кашикович,
мени јако значајну из неких личних разлога које овде не бих износио. Лично и
искрено мислим да је награда потребнија младом писцу, јер њом се скреће пажња како на тог ствараоца тако и на његово дело.
Код нас је некако уврежено мишљење да
награде треба додељивати зрелим писцима. Ја нисам присталица таквих
одлука. Али ја се у томе ништа и не питам. Мени лично награде су
значиле само у смислу исправљања неких неправди, јер сам их много раније заслужио, али чекао сам у ред
и ето и награде су почеле да стижу.
Прошле године сам добио чак четири
значајне књижевне награде. Додуше за поезију и романе.
ШИПАК: Као што је већ поменуто, поред писања афоризама, поезије,
романа, приповедака, опробали сте се и у писању сатиричног романа. Шта је
потребно да би се написао успешан сатирични роман? Какви су Ваши утисци о
данашњој сатиричној сцени на нашим просторима, има ли Домановић достојне
наследнике ове 2019. године?
МИШНИЋ: Наш сатирични роман је у потпуности запостављен.
Такорећи: нема га. Хтео сам мало да замутим воду и да покренем из мртвила и тај
књижевни жанр. Нема рецепта за успешно писање. Писац је средство а живот режира
и намеће теме. Време у којем ми живимо је идеално за сатирични набој. Домановић
није писао афористику а код нас афористичара има заиста много. Мислим да Чотрић, Симић и Љубеновић негују
тај Домановићевски дух и манир у писању. Они су
својим прозним исказом најближи славном писцу.
ШИПАК: Који је Ваш савет младим писцима?
МИШНИЋ: Нема савета који гарантује успех. Само упорност,
каткад и одрицање и много много читања. У младости је искуство на последњем
месту а касније од животног искуства све завису. У младости се махом причају
туђе приче. А зрелост доноси аутентичност и може да се удене у сферу коју су
преживели споствени нерви. Најважније је веровати у себе и пратити токове и кретања савремене књижевности.
ШИПАК: Али и старијим колегама, како опстати и остати у
овом тешком занату и то ни мање ни више него читавих четрдесет година?
МИШНИЋ: Старије колеге и оне са којима сам по годинама
близак не би имало смисла саветовати. Како народна изрека каже: Стари коњ се не
ући поткивати. Године брзо пролазе и очас посла мине пола века. Важно је да
нема много празног хода и година у којима се ништа важно није догодило. А
таквих година је код већине људи понајвише. Оних, како би Пекић рекао:“које су
појели скакавци...
КРАТКА БИОГРАФИЈА
Веселин Лари Мишнић
Рођен 1959. године на Цетињу.
Дипломирао на Филолошком факултету и на Факултету за физичку културу.
До сада је објавио следеће књиге:
Поезија:
"Чаролије", Обод – Цетиње,
"Обољели камелеон", Слобода – Београд,
"Успомене из кавеза", Запис – Београд,
"Цртач кругова", Слобода – Београд,
"Њеним поноћним џелатима", Слобода – Београд,
"Богови и пацови", Рад – Београд,
"Хици са дна срца", Цоол – Београд (два издања),
"Пустињске песме", Ридос – Београд
Приповетке:
"Легенде о лудилу", Слобода – Београд,
"Три младића у ужареној пећи", СКЗ – Београд,
"ДНК Хана", Самиздат – Београд
Афоризми:
"Трешње боје труле вишње" Сатирикон, Рад – Београд,
"Корњаче Галапагоса", Страдија, Јеж – Београд,
"Ревијални Геноцид", Ридос – Београд
"Голгота са срећном Крајем", Ридос – Београд
"Уредно сложени јауци", Алма – Београд
"Афоризми : избор", Алма – Београд
Романи:
"Болест вајара Габријела", Рад – Београд,
"Бездан", Просвета – Београд
"Романи у праху", Просвета – Београд (три издања),
"Велики & Мали Принц", Народна књига – Београд (под псеудонимом Давид Јанг),
"Садистички дизајн", Народна књига – Београд (два издања),
"Роман о Цетињу", Ободско Слово – Подгорица
Есеји:
"Лице Бога, срце Бога", Народна књига – Београд.
Живи и ствара у Београду.
Administrator ШИПАК
0 коментара:
Постави коментар