И ДАЉЕ ЈЕ У ВЕЛИКОЈ МЈЕРИ РИЗИЧНО БИТИ САТИРИЧАР – ИНТЕРВЈУ СА МИЛЕНКОМ МИРОМ ШАРЦЕМ

И ДАЉЕ ЈЕ У ВЕЛИКОЈ МЈЕРИ РИЗИЧНО БИТИ САТИРИЧАР – ИНТЕРВЈУ СА МИЛЕНКОМ МИРОМ ШАРЦЕМ

Етички легитимитет мора бити елементарни постулат и у сатири. Сатиричар треба да буде на страни истине, на страни морала, на таквим полазним премисама може и треба да исмијава девијантност власти, из таквих премиса треба да црпи снагу непристајања. Што мање аутоцензуре засноване на страху и незамјерању, што више непристрасности и објективности код оних који су у прилици да уређују и жирирају.

ШИПАК: Господине Шарац, недавно је Ваша трећа књига афоризама под називом Пријеки суд угледала светлост дана. Иста мета, исто одстојање или је ипак списак оних који су се нашли у Вашим афоризмима проширен?

ШАРАЦ: Teматски дијапазон мојих афоризама је и у овој књизи остао, у највећој мјери, исти. То су, првенствено, афоризми из домена политичке сатире, гдје покушавам да кроз ову форму, у мјери могућег, укажем на сву деструкцију политичке и социјалне збиље, да се супроставим испразној идеолошкој реторици, да демаскирам свеприсутне поруке власти о општем прогресу и демократским узлетима у времену и стварности којa не кореспондира са таквим виђењима и којa на моменте добија кафкијанске обрисе. Истовремено и у овој књизи има доста афоризама из сфере класичног хумора, конкретније о мушко-женским односима, који су на одређен начин у функцији опште релаксације, или да парафразирам једну мисао Жарка Петана, везано за дистинкцију између хумора и сатире, гдје је могуће пуцати и маневарским мецима.

ШИПАК: Традиција писања сатире у Пљевљима је дуга, почев од браће Пејатовића и Стевана Самарџића, који су заједно, као гимназијалци у Београду уређивали Типар, до чувеног Вука Безаревића, по чијем имену назив носи једна од највећих, ако не и највећа манифестација хумора и сатире на простору бивше Југославије. Шта је Вас „натерало“ да се са поезије окренете афоризму и сатири?

ШАРАЦ: Сигурно да ово подручје има дугу традицију писања сатире. Осим чињеница које сте апострофирали у свом питању, треба указати и на дугу усмену традицију пљеваљског хумора, који се преносио из генерације у генерацију, тако да су неки догађаји и појединци добијали карактер урбаних легенди. Несумњиво да је присуство свих тих фактора давало својеврсну синергију и подстицајно дјеловало да се не мали број Пљевљака „зарази“ вирусом сатиричног опсервирања стварности. Вјероватно сам и сам био подложан тим утицајима, мада не бих искључио и нешто што би могуће имало карактер наглашено личне предиспонираности према овој области стваралаштва. И наравно, „нисам се са поезије окренуо афоризмиу и сатири“, већ сам само паралелно почео да пишем и поезију и сатиру. Поезију, једноставно волим, она је мој избор, мада је то, ипак, нешто што долази ван нечије воље, вишом силом, рекао бих, јер како је неко већ написао, нико не може бити толико луд да својом вољом буде пјесник.

ШИПАК: У једном свом афоризму сте написали „Сва срећа да градимо аутопут за нигдје. Управо смо тамо и кренули.“ Куда иде сатира у Црној Гори?

ШАРАЦ: Сатира, у Црној Гори, у нечему што би имало бар формално организациони облик, не постоји. Наравно, постоји одређен број квалитетних сатиричара, афористичара првенствено, али истовремено нема, или бар мени није познато, нечег што би имало карактер сатиричарског (еснафског) удружења, нема часописа за сатиру, нема значајнијих сатиричних портала, скоро и да нема сатире у дневној штампи. Црна Гора, не само што је мала земља, него у низу области, нажалост, функционише како би се то на енглеском говорном подручју казало као „divided land“. И у области сатире, у доброј мјери, ствари често почивају на ентузијазму појединаца, а за ову прилику бих истакао прегалачки рад господина Вељка Рајковића. Постоје два фестивала у овој облати, у Даниловграду (о коме, искрено, мало знам) и у Пљевљима, који је дуго словио за најквалитетнију манифестацију у региону. Међутим, имам утисак да овај фестивал у последње вријеме губи на укупној садржинској потентности, из разлога које не бих овом приликом елаборирао, те сматрам нужним потребу редефинисања његових организационо садржинских поставки, јер била би штета да се једна оваква манифестација уруши. Да одговорим конкретно: без обзира што црногорска друштвено - политичка стварност даје обиље материјала за сатиричну и иронијску рефлексију, сатира у Црној Гори не иде никуд. Она стоји у мјесту.

ШИПАК: А који су Ваши планови што се стваралаштва тиче, шта Ваши читаоци могу ново да очекују од Вас?

ШАРАЦ: Нисам баш сигуран да у данашњем времену, читаоци са великом дозом приљежности, очекају нешто ново ни од већих литерарних величина него што је моја маленкост, јер не рече ли, легендарни Френк Запа, који је између осталог био и сатиричар, „толико много књига, толико мало времена“. Но да ипак одговорим. Увијек паралелно пишем из различитих области интересовања, а њих свакако није мали број, но приоритет ми је нова књига поезије, коју ћу надам се, објавити наредне године. Већ дуго радим на књизи из уже струке, економије, која има радни наслов „Занимљива економија“ и за завршетак исте ми осим времена треба и новца. Но ваља се увијек позвати на онај, не само сиротињско-утјешитељски слоган „нека се буде здраво“.

ШИПАК: Ваша порука колегама сатиричарима?

ШАРАЦ: Етички легитимитет мора бити елементарни постулат и у сатири. Сатиричар треба да буде на страни истине, на страни морала, на таквим полазним премисама може и треба да исмијава девијантност власти, из таквих премиса треба да црпи снагу непристајања. Што мање аутоцензуре засноване на страху и незамјерању, што више непристрасности и објективности код оних који су у прилици да уређују и жирирају. Што мање рестлова бивших комесара, што мање „иновираних“ комесара. И знам, и даље је у великој мјери ризично бити сатиричар. Не губи се глава, али се, по правилу, има тањи новчаник.

КРАТКА БИОГРАФИЈА

Миленко Миро Шарац је рођен 17. 12. 1959. године у

Пљевљима. Завршио гимназију у Пљевљима, а дипломирао

на смјеру опште економије на Економском факултету у

Београду. Ради као професор економске групе предмета у

Средњој стручној школи у Пљевљима.

Пише поезију, сатиричну поезију, хаику и афоризме.

Објавио књиге поезије:

• Позни откоси

• Кућа на далеком брду (хаику)

• Повратак кући

• Умножавање страха